Velika plaža

Rešio sam da odem za vikend na plažu dok je još toplo vreme. Posle mogu da se pohvalim gde sam bio kad me na poslu pitaju kako sam proveo vikend. U svari to nije bio vikend nego ponedeljak, ali je bio praznik - Dan rada. Kod nas je dan rada prvi maj a ovde je izgleda 4. septembar.. Moraću da proverim na vikipediji u čemu je stvar.
Labour day je istovremeno i zvanično poslednji dan letnje sezone, što znači da posle četvrtog se valjda više ne ide na plažu i manje se posećuju parkovi i izletišta. Dimitri, moj vodič i tumač svih mogućih fenomena (bolesnog ;) ) američkog društva kaže da ljudi tada, kao po naređenju, jednostavno prestanu sa svim aktivnostima u prirodi :). Nisam baš nešto primetio, ovde je centralni park (Ada) vazda pun, ali ko zna, možda je drugačije kod njega u Edisonu (Sremčica).
Do Long Beach-a se ide vozom, i stiže se za pedeset minuta tačno. Na stanicu sam otišao oko jedanaest, bez ikakvih rekvizita, kupio sam neki ranac usput za 25 dolara, trebaće mi sigurno i kasnije. Povratne vozne karte se prodaju u paketu sa ulaznicom za plažu. Sedam dolara mora da se plati da bi ušao na plažu koja je u vlasništvu države (malo im je porez što im plaćamo ;) ). Znači sve je uhodano i ubrzo sam bio u vozu zajedno sa još milion ljudi sa suncobranima i rančevima punim hrane. Voz je neverovatno efikasan, i satnica se poštuje u minut.
Long Bič je jedno malo mesto gde su kuće i automobili kao na Dedinju, ali zato radnjice im izgledaju kao neke iz Železnika. Vrlo čudna pojava. Sve je pusto i tiho kao da je atomska bomba pala juče, nikog na ulicama samo poneki auto prođe. Kako se ne poubijaju tamo od dosade nije mi jasno, ili možda ljudi i ne žive tu možda je to samo kao neko vikend naselje...

Tamo su kuće od čokolade ...

Za razliku od Njujorka gde stalno nailaziš na nekakve ograde (npr. bodljikavom žicom se brane prostori između zgrada, gradilišta i slično - nisam još primetio mitraljeska gnezda), ovde je sve širko otvoreno i ništa osim negde žive ograde ne deli susedna dvorišta. Siguran sam ipak, da je prostor dobro pokriven raznim ultrazvučnim-infracrvenim senzorima, za svaki slučaj. A ja sam se još motao okolo sa fotoaparatom, bukvalno sam jedini bio na ulici.


Plaža je, kao što joj i ime kaže, dugačka. Kilometri i kilometri lepog belog peska, ali ne vredi, okean nema bukvalno nikakav miris. Da ne mirišu ove kreme za sunčanje ne bi uopšte imao osećaj da si negde na moru. Još je krenuo neki vetar da duva i da pravi ogromne talase. Nema ništa od plivanja, voda nije baš izgledala gostoljubivo. Najgore je što kažu da ima i jakih morskih struja tu, čak na zvaničnom sajtu postoji i uputstvo kako treba postupiti u slučaju da struja krene da te nosi. Uputsvo se svodi na to da pustiš da te struja nosi, pa kad krene da gubi snagu i da se rasplinjava onda treba polako da kreneš da plivaš nazad prema obali (može i ka afričkoj obali ako je bliža u tom trenutku ;)), jer inače nema šanse da možeš da se odupreš. I tako te prvo naplaše pa još i zabodu one crvene zastavice, čuvari plaže sa narandžastim bovama patroliraju non stop i opominju, i sad ti čik uđi u vodu ako smeš. Ali ipak morao sam da probam da ne bude da sam džabe dolazio, a i video sam neka mala deca bez problema ulaze, bacaju ih oni talasi nazad na obalu, nema veze.
Posle pet minuta sam ipak prepustio teritoriju surferima, i pokušao na suncu da se nekako oporavim od ledene vode. Bez uspeha nije dao jak vetar. Ali svejedno, sunce me je spržilo za ta dva sata vrlo efikasno, to sam shvatio tek kad sam došao kući. Bio sam kao Rodni kad ga je Del ostavio da spava u solarijumu koji je predhodno odvrnuo na najjače.
Najgore je što odmah ujutru idem na posao, moraću sad još i da objašnjavam šta mi se desilo....