Traume iz vojske

Sad sam baš sanjao kako su svi dosli na posao u uniformi osim mene, a ovaj jedan Indijac kolega je kao neki oficir. Kaže, ništa samo danas malo da pokupite to lišće ispred zgrade što ima.

Imao sam jednog vodnika cigu, verovatno zato. Sećam se kad je upao u rupu do pojasa dok je demonstrirao korišćenje zaštitne m. na poligonu.
Posle je reko: ovo nemoj nikom da pričate..

FNX drugari

Malo kući

Da bih stigao do Beograda moram prvo da uhvatim voz za Filadelfiju, pa voz za aerodrom pa avion za Pariz pa avion za Beograd. Nijedna karika u dugačkom lancu ne sme da zakaže inače - ne vrati se ja kući. Ipak sve je bilo ok, nisam za džabe ostavio jedno sedam-osam sati lufta. Jedino što zamalo nisam zakasnio na ovaj prvi voz, ali to je samo zato što patim od "last minute shopping" disorder-a.
Na areodromu u Parizu sam stao u red za Jatov avion, i tu sam imao priliku da se postepeno priviknem na srpski jezik i ove naše balkanske fizionomije (da ne kažem seljačke face;))
U Beograd kad sam sleteo prvo što me je dočekalo je ogromni bilbord sa Bogoljubom(verovatno poternica) i pejzaži kao posle nuklearnog rata.


Za auto sam sutra odmah produžio registraciju, na mufte. Ne trebaju nikakvi sertifikati za gas, samo ako nisam neki inspektor, u tom slučaju po pravilima mora da se ide u Vinču. Ali sve jedno ću morati kasnije da to završim, oseća se plin u zadnje vreme u kabini, kao da curi negde majku mu. Bolje da to pogledaju stručnjaci sa Mašinskog fakulteta ili možda sa instituta za nuklearnu fiziku u Vinči.