Sat je histerično počeo da zvoni(da pišti) oko pola osam, to ga je Piter namestio tako. Tek posle sam shvatio da ide jedno 25 minuta u napred, što znači da je nije bilo pola osam nego sedam sati. Ali nisam hteo da ga podešavam, bolje tako neka radi, inače ću sigurno da kasnim svaki dan. Pogotovo što na posao idem peške pa uvek mislim da mi ne treba više od pet minuta. U stvari nema šanse da bude pet minuta pošto ima da se ide osam blokova, što prema računici iskusnijih ny-pešaka, iznosi ukupno 8x1.5min=12min. Valjda neću da promašim zgradu, sećam se od juče da je bila neka crna kao beograđanka samo što je duplo šira i viša.
Auh da, mora i košulja da se pegla, možda i pantalone, smor. Pegla je nova i Piter me je zamolio da ako budem imao vremena, proučim prvo upuststvo za rukovanje. Nemam vremena. Peglu uključujem u struju i posle desetak nespretnih poteza ocenjujem da je košulja OK. Sad sam samo još jedan japi, uklopiću se u more drugih na ulici, tako sam mislio.
Ali ne, kad sam zakoračio u devetu aveniju, ništa od toga, samo neki Portorikanci u majcama na bratele utovaruju šargarepu i luk u ona njihova podzemna skladišta ispod restorana. Samo izrone iz zemlje, podigne ih lift - da, znam to, video sam u filmovima. Hm, možda je drugačije u osmoj, tamo bliže Tajms skveru, hajde da presečem četrdeset šestom ulicom. Ovde ljudi kada idu ulicom i razgovaraju preko mobilnog telefona, retko ko drži mobilni prislonjen na uvo. Ne koriste ni blutut, nego pojačaju zvučnik do daske(čuje se kao interfon), a govore u aparat direktno kao u toki-voki. Izgleda mnogo smešno, kao da svi rade za DB.
Na Tajm skveru se ponovo nisam uklopio u okolinu jer sam se našao u beskrajnom moru turista, jedva sam se probio kroz taj vašar i stigao do moje zgrade. Hol je sav u mermeru, neka voda se u slapovima spušta niz zid, a u uglu žena svira na klaviru, pravi štimung valjda, boga pitaj. U već prepun lift sam ušao poslednji i refleksno sam podigao pogled prema komandnoj tabli. Nema crvene lampice, šteta već sam bio spreman da primenim oprobanu uđi izađi metodu.
Cipele
Kancelarija je jedna velika prostorija, izdužena, može da stane jedno 80 ljudi. Kad su mi pokazali koje je moje mesto, odmah sam primetio dve stvari. U celoj prostoriji samo tri mesta nemaju (tro) duple monitore, i jedno od ta tri je baš ovo moje. Druga stvar, kad sam zavirio ispod stola, tu su bile nečije cipele. Jeziv prizor, gde li je vlasnik? Kažu mi to su od Dimitrija, mog budućeg kolege. Kupio ih je specijalno za Njujork i onda su ga odmah prvi dan nažuljale, pa je rešio da se vrati kući u starim. Vlada opšta galama jer su svuda oko mene ljudi koji rade kao podrška za neki sistem, non stop se javljaju na telefon i objašnjavaju nešto.
E da, još dve stvari vezano za cipele. Kasnije u toku dana, jedan programer levo od mene je lagano skinuo svoje cipele, i tako je sedeo jedno vreme da bi na kraju krajnje opušteno digao noge na sto, tako u čarapama. Tako nešto stvarno nisam očekivao, samo sam se setio Saletove priče o tome kako u češkoj svi skidaju cipele kad stignu na posao, i oblače kućne sandale. Druga stvar, negde od prilike u isto vreme, ulaze dva kao radnika sa drvenim kutijama ne koje može da se sedne, i priborom za čišćenje cipela. Jedan od trejdera je samo rutinski podigao nogu, i glancanje je moglo da počne. Ritual je trajao bar pola sata, ne znam u čemu je stvar ne verujem da je gazio negde po blatu, ne bi ga našao i da je hteo...
Monday, July 31, 2006
Nelly Furtado is Canadian
Pola dva je već, uzećemo taksi do 44-te ulice. Svi su isti, dugački i žute boje, a voze ih imigranti. U Njujorku bi trebalo da je lako biti taksista, jer su sve ulice jednosmerne i idu redom popreko, a avenije uzduž isto redom. Znači samo kažeš ugao ulice i avenije gde želiš da stigneš i taksista će naravno znati gde je. Verovatno bi malo teže išlo sa npr imenom hotela umesto tačne adrese. Dva ipo dolara se plaća start, a posle taksimetar otkucava po 40 centi svaku petinu milje (četiri bloka).
Nachos
Zgrada broj 411 u W 44th st. ulici je sa belom fasadom a ispred ulaza stoje uredno plastične kante za đubre.
Među kantama uvek postoji bar jedna plave boje za đubre koje se reciklira (recycle bin). Iako su sve zgrade stare (ova moja je sagrađena 1920. godine), kada se uđe unutra nema onog karakterističnog memljivog mirisa. Unutra je čisto i zidovi su okrečeni masnom bledo žutom bojom. Ne oseća se vlaga što je dobro jer je moj stan u prizemlju, na kraju uskog hodnika. Vrata sa velikim brojem 2 se vide još sa ulaza. Brava izgleda vrlo klimavo i nepouzdano, ali valjda neće niko da provaljuje unutra.
Vrata nam otvara nam moj stanodavac-landlord, izvesni Piter Meški, Kanađanin koji radi na istom spratu gde i mi. Stan je u priličnom haosu, neke prazne kartonske kutije su razbacane po podu, kao da je Piter je pokušavao da u poslednjem trenutku napravi da njegov apartman dobije status "opremljen".
Pošto mesto praktično nije još bilo useljivo, Brano je predložio da odemo nešto da jedemo ili da prošetamo dok on ne završi sve što je hteo. Izašli smo na devetu aveniju i krenuli prema Tajm Skveru. To ja tada naravno nisam znao, nisam imao pojma, samo sam video neka široka ulica, sve restorančići gusto pakovani jedan do drugoga, i malo dalje već se vide soliteri od preko pedeset spratova.
Dok ideš ulicom nemaš predstavu jer gledaš pravo, tek kad digneš glavu zaprepastiš se pored kakve zgradurine si prošao. Kako smo se približavali Tajm Skveru sve više i više ljudi na ulicama. To su uglavnom turisti iz svih krajeva sveta i Amerike, i na samom Skveru ih ima gomila u svako doba dana i noći - neumorni su. Atmosfera je pomalo vašarska, na svakom ćošku je po jedan pokretni štand sa fast fudom, peku se čak i ražnjići pa ima i dima. Sve radnje su nekako male, fotoaparati stoje otvoreni nabacani po izlozima. Kad uđeš unutra ovi što rade su kao neki šaneri, nema ničega što liči na fiskalnu kasu nego pišu ti ručno račun. Tu sam dva dana kasnije hteo da kupim jednu malu 128 fleš memoriju nešto mi je trebala. Onaj Portorikanac kaže nema, ima najmanje 256 i nudi mi maltene odma počeo da kuca tamo na nekoj mehaničkoj kasi. Jedva sam se odbranio jer oni kad pitaš za nešto a posle ne kupiš,kobajagi se razbesne. Kaže: "Šta, nećeš?? Ne valja ti!?". Naravno da mi ne valja USB memorija po ceni od 100 dolara. Odlučio sam tada da u takve radnje ne ulazim više.
Pobegli smo iz tog grotla nazad, i odlučili da pojedemo nešto u nekom Mercury baru u devetoj aveniji. Nisam imao predstavu šta bih mogao da naručim pa sam prepustio Brani da izabere. Jeli smo neke čili načose sa mlevenim mesom i mocarelom, a u drugi tanjir su nam stavili čili bufalo vingse. Još po jedno Ginis pivo i - bog da te vidi. Bar je bio potuno otvoren prema spolja, tako da smo praktično bili na ulici u sred gradske vreve. Kul, znači ovako se živi ovde - tako sam razmišljao dok sam grickao taj kukuruzni čips i pijuckao hladno pivo. Tada još nisam imao predstavu koliko to sve košta, verovatno ne bih bio tako bezbrižan da jesam. Brano je častio prvi ručak u Njujorku. Pegava i (skoro kao albino) plava konobarica nas je obilazila svakih pet minuta da proveri da li je sve u redu. Na kraju nismo pojeli ni pola, pa smo tražili da nam spakuje da nosimo. Posle sam to jeo za večeru i sutra za doručak, toliko je bilo hrane.
Vratili smo se u stan i od trenutka kad smo ušli Piter je počeo je da priča i nije zatvarao usta sve dok nije otišao oko sedam sati. Vrlo brzo sam saznao sve o njemu i njegovom poreklu (pravoslavac iz Libana) i njegovoj porodici, gde je sve studirao, zašto ljudi plaćaju samo da bi bili u Njujorku, kako je Silvester Stalone odrastao u ovom kraju, zašto se taj kraj zove Đavolja Kuhinja (Hell's Kitchen)... Dok je pričao sve vreme je užurbano čistio po kući, u jednoj ruci krpa a u drugoj čuveno sredstvo za čišćenje prozora Windex, koje je on zapravo zloupotrebljavao za čišćenje svega i svačega. Teatralno mi je pokazivao mogućnosti moćnog Windexa čiji je on, priznao je, veliki fan. Na vrhuncu euforije je uzviknuo: "I can just go crazy with Windex" - mislim baš u trenutku kada čistio zid tim čudom ili tako nešto. Nisam mogo da verujem, kao da gledam reklamu uživo.
Tajna grupa TNT
Dok je on pričao i radio ja sam uglavnom klimao glavom i pokušavao da osmotrim šta sve ima po stanu i koliko ima prostora. Dve srednje velike sobe - to se ovde zove "one bedroom apt." zato što oni broje samo spavaće sobe, u svakom slučaju i više nego dovoljno prostora za mene. Bacio sam na kratko pogled kroz prozor i zaprepastio se. Sve što se videlo je zid susedne zgrade na jedno deset metara od mog prozora. Između zgrada nema ništa samo korov, po koja daska, nešto malo šuta i možda dve plastične flaše. Ničija zemlja.
A ta zgrada preko puta, od crvene cigle, ako je ova moja sagrađena 1920. onda je ona sigurno iz 1820. ili tako nešto. Osim toga izgledala je prilično napušteno, prozori do prvog sprata zamandaljeni daskama, a malo desno je neka bodljikava žica. Garantovano tajno skrovište Broja Jedan, nema šta drugo da bude;). Hm, samo blok dalje mislim da ima i jedna cvećara, tako da se i to uklapa..
Piter kao da je primetio moj zabrinuti pogled, i odmah je počeo da priča kako tu nema šanse da može neko da uđe jer je prostor zatvoren sa svih strana, ima gvozdena resetka tamo prema ulici. Ali samo činjenica da bi uopšte mogao da postoji neko ko bi bio zainteresovan da se tuda mota nije baš delovala ohrabrujuće :)).
Vratio sam se razgledanju unutrašnjosti stana, i shvatio da su one razbacane kutije ustvari od novog TV-a, DVD plejera pegle i kauča od crne eko-kože.
Sve je to pokupovao u zadnji čas, čak je i stavio novi, mekani 2 cm debeli tepih koji ide od zida do zida, to je valjda ovde uobičajeno.
Piter je studirao matematiku i generalno je delovao vrlo inteligentno. Hteo je da pokaže kako se brine za mene i pokazivao mi je šta će sve od stvari da mi ostavi. Četiri kutije sa cerealijama da imam odmah sutra šta da doručkujem, četiri brijača da nemoram odmah da kupujem, toalet papir, aspirini, deset konzervi koka kole u frižideru, poklanja mi i jednu njegovu košulju, snimiće mi hiljadu mp3-ova da imam šta da slušam, kupio je i 5+1 zvučnike, pretpostavljao je da će možda neko dolaziti da me poseti pa mi je kupio kauč da može još neko da spava, nudi mi toblerone čokoladice.
Duša od čoveka pomislih. U stvari Piter ima neverovatnu veštinu komunikacije i može da te kupi trenutno, i to jeftino - za čokoladicu.
Osim Windexa, imao je još jednu maniju a to je nabrajanje ko je sve od poznatih ličnosti iz Kanade. I to kad se jednom slučajno dotakne te teme, nema šanse da se zaustavi tako lako. Počne bezazlenim pitanjem: "Da li si znao da je Neli Furtado iz Kanade?", a brzo se završi fanatičnim nabrajanjem, kao u transu:"Jim Carrey - Canadian, Keanu Reevs -Canadian, Celline Dion - Canadian, Alanis Morissette - Canadian, Avrile Lavigne - Canadian, Neil Young - Canadian...."
Srećom morao je da ode oko sedam sati, inače nikad ne bi stao. Ja sam samo pogasio svetla lego da spavam i zaspao skoro istog trenutka.
Nachos
Zgrada broj 411 u W 44th st. ulici je sa belom fasadom a ispred ulaza stoje uredno plastične kante za đubre.
Među kantama uvek postoji bar jedna plave boje za đubre koje se reciklira (recycle bin). Iako su sve zgrade stare (ova moja je sagrađena 1920. godine), kada se uđe unutra nema onog karakterističnog memljivog mirisa. Unutra je čisto i zidovi su okrečeni masnom bledo žutom bojom. Ne oseća se vlaga što je dobro jer je moj stan u prizemlju, na kraju uskog hodnika. Vrata sa velikim brojem 2 se vide još sa ulaza. Brava izgleda vrlo klimavo i nepouzdano, ali valjda neće niko da provaljuje unutra.
Vrata nam otvara nam moj stanodavac-landlord, izvesni Piter Meški, Kanađanin koji radi na istom spratu gde i mi. Stan je u priličnom haosu, neke prazne kartonske kutije su razbacane po podu, kao da je Piter je pokušavao da u poslednjem trenutku napravi da njegov apartman dobije status "opremljen".
Pošto mesto praktično nije još bilo useljivo, Brano je predložio da odemo nešto da jedemo ili da prošetamo dok on ne završi sve što je hteo. Izašli smo na devetu aveniju i krenuli prema Tajm Skveru. To ja tada naravno nisam znao, nisam imao pojma, samo sam video neka široka ulica, sve restorančići gusto pakovani jedan do drugoga, i malo dalje već se vide soliteri od preko pedeset spratova.
Dok ideš ulicom nemaš predstavu jer gledaš pravo, tek kad digneš glavu zaprepastiš se pored kakve zgradurine si prošao. Kako smo se približavali Tajm Skveru sve više i više ljudi na ulicama. To su uglavnom turisti iz svih krajeva sveta i Amerike, i na samom Skveru ih ima gomila u svako doba dana i noći - neumorni su. Atmosfera je pomalo vašarska, na svakom ćošku je po jedan pokretni štand sa fast fudom, peku se čak i ražnjići pa ima i dima. Sve radnje su nekako male, fotoaparati stoje otvoreni nabacani po izlozima. Kad uđeš unutra ovi što rade su kao neki šaneri, nema ničega što liči na fiskalnu kasu nego pišu ti ručno račun. Tu sam dva dana kasnije hteo da kupim jednu malu 128 fleš memoriju nešto mi je trebala. Onaj Portorikanac kaže nema, ima najmanje 256 i nudi mi maltene odma počeo da kuca tamo na nekoj mehaničkoj kasi. Jedva sam se odbranio jer oni kad pitaš za nešto a posle ne kupiš,kobajagi se razbesne. Kaže: "Šta, nećeš?? Ne valja ti!?". Naravno da mi ne valja USB memorija po ceni od 100 dolara. Odlučio sam tada da u takve radnje ne ulazim više.
Pobegli smo iz tog grotla nazad, i odlučili da pojedemo nešto u nekom Mercury baru u devetoj aveniji. Nisam imao predstavu šta bih mogao da naručim pa sam prepustio Brani da izabere. Jeli smo neke čili načose sa mlevenim mesom i mocarelom, a u drugi tanjir su nam stavili čili bufalo vingse. Još po jedno Ginis pivo i - bog da te vidi. Bar je bio potuno otvoren prema spolja, tako da smo praktično bili na ulici u sred gradske vreve. Kul, znači ovako se živi ovde - tako sam razmišljao dok sam grickao taj kukuruzni čips i pijuckao hladno pivo. Tada još nisam imao predstavu koliko to sve košta, verovatno ne bih bio tako bezbrižan da jesam. Brano je častio prvi ručak u Njujorku. Pegava i (skoro kao albino) plava konobarica nas je obilazila svakih pet minuta da proveri da li je sve u redu. Na kraju nismo pojeli ni pola, pa smo tražili da nam spakuje da nosimo. Posle sam to jeo za večeru i sutra za doručak, toliko je bilo hrane.
Vratili smo se u stan i od trenutka kad smo ušli Piter je počeo je da priča i nije zatvarao usta sve dok nije otišao oko sedam sati. Vrlo brzo sam saznao sve o njemu i njegovom poreklu (pravoslavac iz Libana) i njegovoj porodici, gde je sve studirao, zašto ljudi plaćaju samo da bi bili u Njujorku, kako je Silvester Stalone odrastao u ovom kraju, zašto se taj kraj zove Đavolja Kuhinja (Hell's Kitchen)... Dok je pričao sve vreme je užurbano čistio po kući, u jednoj ruci krpa a u drugoj čuveno sredstvo za čišćenje prozora Windex, koje je on zapravo zloupotrebljavao za čišćenje svega i svačega. Teatralno mi je pokazivao mogućnosti moćnog Windexa čiji je on, priznao je, veliki fan. Na vrhuncu euforije je uzviknuo: "I can just go crazy with Windex" - mislim baš u trenutku kada čistio zid tim čudom ili tako nešto. Nisam mogo da verujem, kao da gledam reklamu uživo.
Tajna grupa TNT
Dok je on pričao i radio ja sam uglavnom klimao glavom i pokušavao da osmotrim šta sve ima po stanu i koliko ima prostora. Dve srednje velike sobe - to se ovde zove "one bedroom apt." zato što oni broje samo spavaće sobe, u svakom slučaju i više nego dovoljno prostora za mene. Bacio sam na kratko pogled kroz prozor i zaprepastio se. Sve što se videlo je zid susedne zgrade na jedno deset metara od mog prozora. Između zgrada nema ništa samo korov, po koja daska, nešto malo šuta i možda dve plastične flaše. Ničija zemlja.
A ta zgrada preko puta, od crvene cigle, ako je ova moja sagrađena 1920. onda je ona sigurno iz 1820. ili tako nešto. Osim toga izgledala je prilično napušteno, prozori do prvog sprata zamandaljeni daskama, a malo desno je neka bodljikava žica. Garantovano tajno skrovište Broja Jedan, nema šta drugo da bude;). Hm, samo blok dalje mislim da ima i jedna cvećara, tako da se i to uklapa..
Piter kao da je primetio moj zabrinuti pogled, i odmah je počeo da priča kako tu nema šanse da može neko da uđe jer je prostor zatvoren sa svih strana, ima gvozdena resetka tamo prema ulici. Ali samo činjenica da bi uopšte mogao da postoji neko ko bi bio zainteresovan da se tuda mota nije baš delovala ohrabrujuće :)).Vratio sam se razgledanju unutrašnjosti stana, i shvatio da su one razbacane kutije ustvari od novog TV-a, DVD plejera pegle i kauča od crne eko-kože.
Sve je to pokupovao u zadnji čas, čak je i stavio novi, mekani 2 cm debeli tepih koji ide od zida do zida, to je valjda ovde uobičajeno.
Piter je studirao matematiku i generalno je delovao vrlo inteligentno. Hteo je da pokaže kako se brine za mene i pokazivao mi je šta će sve od stvari da mi ostavi. Četiri kutije sa cerealijama da imam odmah sutra šta da doručkujem, četiri brijača da nemoram odmah da kupujem, toalet papir, aspirini, deset konzervi koka kole u frižideru, poklanja mi i jednu njegovu košulju, snimiće mi hiljadu mp3-ova da imam šta da slušam, kupio je i 5+1 zvučnike, pretpostavljao je da će možda neko dolaziti da me poseti pa mi je kupio kauč da može još neko da spava, nudi mi toblerone čokoladice.
Duša od čoveka pomislih. U stvari Piter ima neverovatnu veštinu komunikacije i može da te kupi trenutno, i to jeftino - za čokoladicu.
Osim Windexa, imao je još jednu maniju a to je nabrajanje ko je sve od poznatih ličnosti iz Kanade. I to kad se jednom slučajno dotakne te teme, nema šanse da se zaustavi tako lako. Počne bezazlenim pitanjem: "Da li si znao da je Neli Furtado iz Kanade?", a brzo se završi fanatičnim nabrajanjem, kao u transu:"Jim Carrey - Canadian, Keanu Reevs -Canadian, Celline Dion - Canadian, Alanis Morissette - Canadian, Avrile Lavigne - Canadian, Neil Young - Canadian...."
Srećom morao je da ode oko sedam sati, inače nikad ne bi stao. Ja sam samo pogasio svetla lego da spavam i zaspao skoro istog trenutka.
Sunday, July 30, 2006
Meet Brano
Nedelja je jutro, danas prema planu treba da konačno odem u Njujork, i tamo se nađem sa Branom. Treba da me sačeka na železničkoj stanici Penn Station, koja se nalazi u srednjem delu Menhetna. Penn je ustvari skraćeno Pennsylvania, i nekoliko žel. stanica u Americi ima to isto ime. Brano je imao u prethodnih mesec-dva zadatak da mi nađe stan, i ja sam otprilike znao da je negde u 44. ulici, ali nisam znao tačnu adresu. A nisam uopšte znao ni kako čovek izgleda, samo sam imao njegov broj telefona.
Kajgana i kobasice
Dakle to jutro sam trebao da se odjavim iz hotela i oko deset odem na stanicu regionalnog voza R6 koji ide za Filadelfiju - istim putem kroz desetak indijanskih sela, kojim sam prethodni dan već bio prošao.
Znači biće ponovo ono "Miiquuooon" ( jedan od konduktera od prethodnog dana je izgledao kao da baš uživa u tom rastezanju samoglasnika, kao da se trudio da iskari
kira što je više moguće, dok su na primer drugi samo otaljavali onako bez volje). Pre polaska sam hteo da probam čuveni doručak u Marriot Residence Inn-u o kome su mi često pričali Peđa i Gliba koji su već imali to zadovoljstvo. Preciznije, hteo sam da vidim tu čuvenu kajganu od jaja u prahu i kobasice koje se navodno služe u hotelu svako jutro bez izuzetka. Dok sam ulazio u trpezariju, onako iz daleka sam ukapirao da se radi o nekoj vrsti švedskog stola, hrana je vrlo uredno postavljena duž jednog stola, a ostatak prostor je popunjen stolovima sličnim kao u Mek-u. U delu najdaljem od stola je bio neki kao kauč i možda par fotelja odakle je mogao ko je hteo da gleda TV. Na programu su trenutno CNN vesti i dvoje starijih ljudi je tu sedelo i gledalo ćutke. Ceo taj prostor je ustvari otvoren prema holu i recepciji i osmišljen je kao neki prelaz iz kuhinje preko trpezarije pa u dnevnu sobu sa tv-om. Kad sam prišao stolu sa hranom video sam da ima cerealije i mleko, neki krompir pečeni i sveže voće u komadima (dinja, lubenica, i ananas). Između su stajale dve tajanstvene zatvorene srebrnaste termo-posude Hm, šta bi to moglo da bude, da nije možda kajgana i na primer .... kobasice?:) Mislim nisu bila loša ta jaja, pojeo sam sve što sam uzeo. Ali, kobasice, to stvarno nisam mogao, imaju neki nenormalan ukus. Pojeo sam pola jedne, ostalo sam ostavio. Za ananas sam se posle vraćao mislim još dva puta, bio je pravo osveženje posle kobasica. Deo sa ispijanjem kafe u "dnevnoj sobi" sam preskočio ovaj put i popeo se odmah u moju sobu br. 412, voz za Filadelfiju prolazi kroz Konšohoken za pola sata. Na recepciji čekam par minuta dok žena koja radi ne završi razgovor telefonom. Inače na telefon se uvek javlja mehanički sa: "Thank you for calling the Residence Inn hotel, how can I help you", ili nešto slično. Kad je završila razgovor, nije prošlo ni 5 sekundi a ponovo je neko pozvao, i ona ponovo kreće sa "Thank you fo..oh yeah sure, ok bye" - ista osoba od malopre verovatno.
Stanica je oko 300 metara od hotela i ubrzo sam se tamo našao sa mojom velikom crnom torbom i parčetom papira na kojem su instrukcije od Reda o tome koji voz treba da uhvatim kad stignem u Fili i gde da se nađem sa Branom kad stignem u Njujork. Čovek mi je sve lepo napisao: "Sićićeš na 30th st.
Station stanici u Filadelfiji u 10:38am i tu hvataš Amtrack voz koji polazi u 11:18 i ide do Penn Station, New York, karta će biti oko 50 dolara. Nađi Brana u holu stanice Penn Station, ispod elektronske table sa redom vožnje".
Kartu sam platio 3,75 dolara i posle pola sata sam stigao do stanice 30th Street Station, to je dve stanice posle Market East Station na kojoj sam prethodni dan imao zadovoljstvo da ručam na pijaci. Zaboravio sam da kažem da se ta "pijaca" zove Reading Terminal Market.
30th Street Station je glavna železnička stanica u Filadelfiji. Kada se uđe unutra to je kao jedan ogroomni hol, sa jedno desetak perona koji se nalaze ispod zemlje, i dva policajca u koji stoje tačno u sredini. Čitam na tabli upozorenje da se prtljag ne ostavlja sam jer će biti odmah konfiskovan i odnešen. Naravno te mere je vrlo teško sprovesti u praksi jer tu ima na stotine ljudi, ko će tu da primeti nešto sumnjivo nema šanse. Nema veze ja ipak malo čvršće šakom stegnem ručku moje torbe, i pravac peron deset, tu stanem na kraj dugačkog reda. Voz stiže u 11:20 i vrlo brzo smo se svi ukrcali. Kartu sam inače platio 64 dolara. Ljubazna
šalteruša me je čak pitala da li treba pomoć oko prtljaga, oni imaju neku (valjda) besplanu službu. Kad sam odbio pomoć posle mi se izvinjavala, nije htela da ispadne da sam ja nesposoban da sam nosim svoju torbu.
Voz je super ima klimu, sedišta su tapacirana i ima puno mesta. Voz koliko se sećam nije stajao mnogo možda dva puta, a prosečna brzina je oko 100 na sat sigurno jer kad gledaš automobile koji uporedo idu autoputem, svi zaostaju za nama. Predele koji se vide kroz prozor neću da opisujem, jer sam ranije napomenuo šta može da se vidi otprilike. Možda ako nisam napomenuo, vrlo su karakterisčna napuštena (neka od njih vrlo vrlo stara) fabrička postrojenja kojih ima na desetine i uglavnom su iz sredine 20. veka. Nešto slično kao ona napuštena zgrada na sajmu pored BIGZ-a.
Njujork
Po redu vožnje stižem na Penn Station u 12:45 i penjem se gore u glavni hol. Tu se sve sija i gomila ljudi se vrzma okolo. Puno njih sedi ili leži na podu. Vadim ponovo papirče da se podsetim: "Meet Brano under the electronic schedule...". Osvrćem se oko sebe levo desno, ništa, dignem glavu gore - aha pa ja sam već tu :)
Super za sada je sve po planu sad još samo da se Brano pojavi. Ali kako sad da ga prepoznam? Nezgodno je što je ova tabla sa rasporedom izgleda omiljeno mesto za zakazivanje sureta, kao kod Konja na trgu recimo. Ništa hajde da sačekam pa da vidimo šta će da se desi. Malo sam osmatrao teren, ljudi koji tu stoje uglavnom imaju velike torbe, dakle to ne bi mogao da bude Brano. I tako čekaj, čekaj prođe bogami jedno pola sata i ništa. Odlučio sam da izvadim mobilni koji sam čuvao kao zadnje sredstvo. Okrećem broj ali ništa, nedostupan je. Hmm.. dobro, bez panike, imam još jednog keca u rukavu, za slučaj krajnje nužde - zvaću (tata) Reda. On se odmah javlja i ja mu objašnjavam gde sam i da nema nikoga, on se prvo misli, sumnja, pita da li sam siguran da je to Njujork, da nisam promašio stanicu. To je kao kad se žališ nekome da ti ne radi kompjuter a on te prvo pita da li si ga uključio u struju. Kad se uverio da sam tamo gde treba, rekao mi je da gledam ko nosi crnu bejzbol kapu jer će brano navodno imati takvu na glavi. Kad sam se osvrno oko sebe izbrojao sam ukupno petoricu sa crnim bejzbol kapama ali ni jedan nije izgledao kao neko ko čeka baš mene.
Ipak Brana sam uspeo da dobijem telefonom posle jedno 15 minuta i konačno smo se sreli. Kad smo izašli na površinu zapljusnula me ogromna vrućina i gradska vreva. Tog trenutka sam se setio reči mog poznanika Škota iz aviona za Filadelfiju. Za vreme leta mi je u jednom trenutku rekao: "You know, everything is big in New York", i upravo je tako izgledalo - sve je veliko u Njujorku.
Kajgana i kobasice
Dakle to jutro sam trebao da se odjavim iz hotela i oko deset odem na stanicu regionalnog voza R6 koji ide za Filadelfiju - istim putem kroz desetak indijanskih sela, kojim sam prethodni dan već bio prošao.
Znači biće ponovo ono "Miiquuooon" ( jedan od konduktera od prethodnog dana je izgledao kao da baš uživa u tom rastezanju samoglasnika, kao da se trudio da iskari
kira što je više moguće, dok su na primer drugi samo otaljavali onako bez volje). Pre polaska sam hteo da probam čuveni doručak u Marriot Residence Inn-u o kome su mi često pričali Peđa i Gliba koji su već imali to zadovoljstvo. Preciznije, hteo sam da vidim tu čuvenu kajganu od jaja u prahu i kobasice koje se navodno služe u hotelu svako jutro bez izuzetka. Dok sam ulazio u trpezariju, onako iz daleka sam ukapirao da se radi o nekoj vrsti švedskog stola, hrana je vrlo uredno postavljena duž jednog stola, a ostatak prostor je popunjen stolovima sličnim kao u Mek-u. U delu najdaljem od stola je bio neki kao kauč i možda par fotelja odakle je mogao ko je hteo da gleda TV. Na programu su trenutno CNN vesti i dvoje starijih ljudi je tu sedelo i gledalo ćutke. Ceo taj prostor je ustvari otvoren prema holu i recepciji i osmišljen je kao neki prelaz iz kuhinje preko trpezarije pa u dnevnu sobu sa tv-om. Kad sam prišao stolu sa hranom video sam da ima cerealije i mleko, neki krompir pečeni i sveže voće u komadima (dinja, lubenica, i ananas). Između su stajale dve tajanstvene zatvorene srebrnaste termo-posude Hm, šta bi to moglo da bude, da nije možda kajgana i na primer .... kobasice?:) Mislim nisu bila loša ta jaja, pojeo sam sve što sam uzeo. Ali, kobasice, to stvarno nisam mogao, imaju neki nenormalan ukus. Pojeo sam pola jedne, ostalo sam ostavio. Za ananas sam se posle vraćao mislim još dva puta, bio je pravo osveženje posle kobasica. Deo sa ispijanjem kafe u "dnevnoj sobi" sam preskočio ovaj put i popeo se odmah u moju sobu br. 412, voz za Filadelfiju prolazi kroz Konšohoken za pola sata. Na recepciji čekam par minuta dok žena koja radi ne završi razgovor telefonom. Inače na telefon se uvek javlja mehanički sa: "Thank you for calling the Residence Inn hotel, how can I help you", ili nešto slično. Kad je završila razgovor, nije prošlo ni 5 sekundi a ponovo je neko pozvao, i ona ponovo kreće sa "Thank you fo..oh yeah sure, ok bye" - ista osoba od malopre verovatno.Stanica je oko 300 metara od hotela i ubrzo sam se tamo našao sa mojom velikom crnom torbom i parčetom papira na kojem su instrukcije od Reda o tome koji voz treba da uhvatim kad stignem u Fili i gde da se nađem sa Branom kad stignem u Njujork. Čovek mi je sve lepo napisao: "Sićićeš na 30th st.
Station stanici u Filadelfiji u 10:38am i tu hvataš Amtrack voz koji polazi u 11:18 i ide do Penn Station, New York, karta će biti oko 50 dolara. Nađi Brana u holu stanice Penn Station, ispod elektronske table sa redom vožnje".Kartu sam platio 3,75 dolara i posle pola sata sam stigao do stanice 30th Street Station, to je dve stanice posle Market East Station na kojoj sam prethodni dan imao zadovoljstvo da ručam na pijaci. Zaboravio sam da kažem da se ta "pijaca" zove Reading Terminal Market.
30th Street Station je glavna železnička stanica u Filadelfiji. Kada se uđe unutra to je kao jedan ogroomni hol, sa jedno desetak perona koji se nalaze ispod zemlje, i dva policajca u koji stoje tačno u sredini. Čitam na tabli upozorenje da se prtljag ne ostavlja sam jer će biti odmah konfiskovan i odnešen. Naravno te mere je vrlo teško sprovesti u praksi jer tu ima na stotine ljudi, ko će tu da primeti nešto sumnjivo nema šanse. Nema veze ja ipak malo čvršće šakom stegnem ručku moje torbe, i pravac peron deset, tu stanem na kraj dugačkog reda. Voz stiže u 11:20 i vrlo brzo smo se svi ukrcali. Kartu sam inače platio 64 dolara. Ljubazna
šalteruša me je čak pitala da li treba pomoć oko prtljaga, oni imaju neku (valjda) besplanu službu. Kad sam odbio pomoć posle mi se izvinjavala, nije htela da ispadne da sam ja nesposoban da sam nosim svoju torbu.Voz je super ima klimu, sedišta su tapacirana i ima puno mesta. Voz koliko se sećam nije stajao mnogo možda dva puta, a prosečna brzina je oko 100 na sat sigurno jer kad gledaš automobile koji uporedo idu autoputem, svi zaostaju za nama. Predele koji se vide kroz prozor neću da opisujem, jer sam ranije napomenuo šta može da se vidi otprilike. Možda ako nisam napomenuo, vrlo su karakterisčna napuštena (neka od njih vrlo vrlo stara) fabrička postrojenja kojih ima na desetine i uglavnom su iz sredine 20. veka. Nešto slično kao ona napuštena zgrada na sajmu pored BIGZ-a.
Njujork
Po redu vožnje stižem na Penn Station u 12:45 i penjem se gore u glavni hol. Tu se sve sija i gomila ljudi se vrzma okolo. Puno njih sedi ili leži na podu. Vadim ponovo papirče da se podsetim: "Meet Brano under the electronic schedule...". Osvrćem se oko sebe levo desno, ništa, dignem glavu gore - aha pa ja sam već tu :)
Super za sada je sve po planu sad još samo da se Brano pojavi. Ali kako sad da ga prepoznam? Nezgodno je što je ova tabla sa rasporedom izgleda omiljeno mesto za zakazivanje sureta, kao kod Konja na trgu recimo. Ništa hajde da sačekam pa da vidimo šta će da se desi. Malo sam osmatrao teren, ljudi koji tu stoje uglavnom imaju velike torbe, dakle to ne bi mogao da bude Brano. I tako čekaj, čekaj prođe bogami jedno pola sata i ništa. Odlučio sam da izvadim mobilni koji sam čuvao kao zadnje sredstvo. Okrećem broj ali ništa, nedostupan je. Hmm.. dobro, bez panike, imam još jednog keca u rukavu, za slučaj krajnje nužde - zvaću (tata) Reda. On se odmah javlja i ja mu objašnjavam gde sam i da nema nikoga, on se prvo misli, sumnja, pita da li sam siguran da je to Njujork, da nisam promašio stanicu. To je kao kad se žališ nekome da ti ne radi kompjuter a on te prvo pita da li si ga uključio u struju. Kad se uverio da sam tamo gde treba, rekao mi je da gledam ko nosi crnu bejzbol kapu jer će brano navodno imati takvu na glavi. Kad sam se osvrno oko sebe izbrojao sam ukupno petoricu sa crnim bejzbol kapama ali ni jedan nije izgledao kao neko ko čeka baš mene.
Ipak Brana sam uspeo da dobijem telefonom posle jedno 15 minuta i konačno smo se sreli. Kad smo izašli na površinu zapljusnula me ogromna vrućina i gradska vreva. Tog trenutka sam se setio reči mog poznanika Škota iz aviona za Filadelfiju. Za vreme leta mi je u jednom trenutku rekao: "You know, everything is big in New York", i upravo je tako izgledalo - sve je veliko u Njujorku.
Saturday, July 29, 2006
Conshohocken
Conshohocken je neko malo mesto pored Filadelfije, iliti selo kako voli da kaže Peđa Starčević, verovatno zato što je tamo proveo cela tri meseca pa se smorio. Po meni definitivno nije selo, nisam video da se neko bavi poljoprivredom, a koliko sam uspeo da vidim tu su većinom neke poslovne zgrade - jedna od njih je i FNX-ova.
Sendvič
Dakle to veče u petak 28 jula, oko pola deset po lokalnom vremenu i posle otprilike 16 sati putovanja, napokon sam se našao hotelskoj sobi Residence Inn hotela u Konšiju.
Neki čudan miris je počeo da mi ulazi u nos od trenutka kad sam ušao u hol hotela. Kasnije se ispostavilo da identičan miris za osvežavanje prostorija koriste bukvalno sve radnje u Filadelfiji.
Drugi jak utisak je vazduh koji je toliko vlažan da se jedva diše, čak mogu i da ti se zamagle naočare kad izadješ napolje. Treći utisak, na granici šoka je prvi sendvič koji sam pojeo. Nemanja mi je uz put do hotela bio kupio sendvič i par stvari da mi se nađe tokom noći jer ću sigurno da se budim bar 10 puta itražim da jedem. Iako je to zvanično samo običan sendvič sa govedinom, taj ukus, to nikad nisam doživeo do tada, kao neka plasticna kesa sa puno bibera ili tako nesto. Samo sam pomislio: "u jeee, Amerika". Verovatno sad da probam to, ne bi nista čudno primetio.
Tzv. Džet Leg
Noću sam se budio četiri-pet puta, telefonirao kući, jeo bonžite što su mi ostale još iz Beograda. Na kraju nisam znao više šta ću pa sam malo isprobavao šta sve ima u sobi - palio gasio svetlo, zavirivao u ormariće, puštao malo vruću vodu pa onda posle malo hladnu, našao gde stoji pegla... Onda ima neka kablovska televizija pa sam pritiskao nasumice dugmiće na daljinskom. Tu sam slučajno aktivirao određene "sadržaje" koji se plaćaju - brzo gasim ali kasno. Odrali me sa ekstra 20 dolara kad sam se odjavljivao-valjda neću dobijem otkaz.
Sto dolara
Ujutru u 10 me po dogovoru čeka Red, pomoćiće mi da otvorim račun u banci i popunim neke formulare. (Kasnije me Brano stalno zezao kako mi je Red ustvari tata jer se brine o meni) . Sa njim je bila i njegova mala ćerkica od 12 godina, pa smo svi zajedno ušli u auto - prvo mi deca pa onda tata Red.
Volvo ide bez greške za minut smo stigli do banke i sve brzo završili. U stvari bilo je malo problema kao na primer žena što radi nije mogla da nađe Srbiju u kombo-boksu, jednostavno nema je na spisku od sto i neznam koliko država. 100 dolara smo uplatili kao depozit, a novčanicu smo prvo dali maloj ćerkici da pogleda jer se retko viđa uživo. Tu ja njoj pokažem naše dinare i ona se oduševljava kako su šareni a ima ih, nezamislivo, i u različitim veličinama. Pita za svaku ko je lik na slici, ja naravno nemam pojma, moram da improvizujem i čitam ona sitna slovca. Volela bi da su i dolari šareni i da su na njima razni likovi a ne samo predsednici. Oduševljenje bi verovatno splaslo da sam predložio menjažu npr. sto za sto.
Idemo posle do nekog velikog tržnog centra, Red želi da mi pomogne da nađemo dopunu za mobilni telefon što mi je Roske dao. Ćerkica me unutra zapitkuje da li sam video neki super kul frižider sa ugrađenim televizorom. Odgovam glupim pitanjem: "Jel televizor unutra ili se vidi i spolja". Sve vreme drži kesu sa nekim gumenim bonbonama i sladi se njima. Na žalost ništa od dopune, moraću da proverim u Filadelfiji.
Hey bro'
Do Filija se putuje vozom/metroom jedno pola sata.Voz spolja ne izgleda spektakularno ali unutra je sve taman kako treba, ima i klima, i ponovo onaj isti miris iz hotela, još se nisam adaptirao. Kondukter pre svake stanice glasno najavljuje gde stajemo: "Mikvooon, Mikvoon vil bi nekst", pa onda pauza pa ponovo, "Aaajvi Ridž, Ajvi Riiidž", pa malo dalje opet "Manajaaank" i tako stotinu nekih mesta sa indijanskim imenima. Dok se putuje najbolje je ne gledati kroz prozor, krajolik je prilično ne-reprezentativan, uglavnom čini mi se neki krš i gomile šuta. Malo je bolje kad se ide iz Filadelfije ka Njujorku, tu ide mešano - malo krš malo ultra-sređeno.
Silazim na Market Ist Sejšn stanici, to je sam centar grada. Kako sam se popeo gore na ulicu iznenada udar na sva čula odjednom. Onaj isti miris iz hotela samo deset puta jači i pomešan sa mirisom prženih (negde i zagorelih) čiken vings-ova i vrelih guma gradskih autobusa, gomila ljudi na ulici. Sve to na 100 stepeni, ovih njihovih. Malo me je to ošamutilo, a u jednom trenutku sam imao osećaj da ću da povratim. Osim toga kao da su sve devojke nosile na sebi jedan isti parfem (kao one stjuardese), i taj miris me je zapljuskivalo na svaka 3 koraka. Hm, to je to - više neću da pominjem mirise:).
I gde ću sad, na koju stranu da krenem, ajde tamo gde su soliteri da vidim te velike zgrade. Osamdeset posto ljudi na ulici su crnci, to je moj subjektivni utisak. Imao sam osećaj da svi primećuju da sam stranac, drugačije sam obučen to je odmah uočljivo. Pre svega zbog ove torbice što nosim oko pojasa gde držim dokumenta i ostalo (funny bag, tako oni kažu). Samo sam čekao da me neko povuče za rukav i traži pare. Ali ništa od toga, ako ne računamo dva mini incidenta.
Prvo neki crnac gluvari ispred radnje sa patikama i gleda ko prolazi. Samo sam čuo iza leđa kad sam već prošao: "Hey bro'". "Brate, izvini žurim", to sam naravno reko u sebi i produžio dalje. Drugo je kad mi je neki lik na stanici tražio da mu dam šta mislite šta - pare. Nema kaže sve je potrošio u gradu, ostao bez dinara, i sad ako bi ja mogo da mu dam neke pare. Bio je krajnje kulturan (mislim nije pretio da će da me ubije ili slično), tako da sam mu lako objasnio da teško mogu da mu pomognem - samo sam slegnuo ramenima.
Lljudi su većinom kulturni i ljubazni, i ja sam brzo naučio da govorim stalno "How are you". U centru grada sam naišao na prelepu fontanu sa desetak metara visokim vodoskokom, tu se po neko i brčkao u vodi vrućina je stvarno na ivici izdržljivosti.Malo malo pa prodje džip ili limuzina sa po desetak crnaca unutra, kao u filmovima. Neki idu sa otvorenim prozorima i glasnom muzikom, repuju nešto deru se, gestikuliraju rukama kroz prozor dok pevaju. Neki reperi su u fazonu da nose papuče za bazen/plažu i bele čarape, sve to u najužem centru.
Pijaca
Ogladneo sam od te silne šetnje, ali nikako da se odlučim gde da jedem. Mislim restorani i onako izgledaju nekako čudno, a neznam ni šta da naručim ni koliku cenu da očekujem. Da ja lepo nađem Mek pa da jedem ko kod kuće, to je bio plan. Jedva nađoh jedan ali je bio potpuno prazan. Samo sam produžio dalje.
Na kraju sam odustao, rešio da se vratim na stanicu pa nazad u hotel. Kad tamo otkriće - ogromna kao neka tržnica u zatvorenom prostoru. Najpribližnije našoj pijaci prodaje se sve moguće što postoji. Sve je nešto kao "home made" ovo te "home grown" ono te "organic" pa "pure" sve zdrava hrana čoveče, tako ispade. Imaju čak i akciju kupujmo domaće(prirodne breskve iz Džersija su naravno mnogo bolje i jeftinije od tamo nekih plastičnih iz Kalifornije). Uglavnom jede se i kupuje sto na sat. U gradu je bio izgleda neki "samit debeljuškastih crnkinja obučenih u belo", na stotine žena po celom gradu, svaka ima oko vrata karticu "Non voter delegate". Na pijaci ista slika, njih tridesetak je stalo u red ispred jednog štanda, hoce da jedu sladoled.
Konačno sam rešio da tu pojedem nešto. Odlučio sam se za jedan tzv "toplo - hladni bife" onako prilično niskog profila, sam biraš i stavljaš u tanjir kuvana jela pa ti sve posle izmere đuture i onda to jedeš.
Prvi ručak na američkom tlu, u prijatnom društvu dvoje živahnih dekica i jedne bakice, sve amerikanci afričkog porekla.
Sendvič
Dakle to veče u petak 28 jula, oko pola deset po lokalnom vremenu i posle otprilike 16 sati putovanja, napokon sam se našao hotelskoj sobi Residence Inn hotela u Konšiju.
Neki čudan miris je počeo da mi ulazi u nos od trenutka kad sam ušao u hol hotela. Kasnije se ispostavilo da identičan miris za osvežavanje prostorija koriste bukvalno sve radnje u Filadelfiji.
Drugi jak utisak je vazduh koji je toliko vlažan da se jedva diše, čak mogu i da ti se zamagle naočare kad izadješ napolje. Treći utisak, na granici šoka je prvi sendvič koji sam pojeo. Nemanja mi je uz put do hotela bio kupio sendvič i par stvari da mi se nađe tokom noći jer ću sigurno da se budim bar 10 puta itražim da jedem. Iako je to zvanično samo običan sendvič sa govedinom, taj ukus, to nikad nisam doživeo do tada, kao neka plasticna kesa sa puno bibera ili tako nesto. Samo sam pomislio: "u jeee, Amerika". Verovatno sad da probam to, ne bi nista čudno primetio.
Tzv. Džet Leg
Noću sam se budio četiri-pet puta, telefonirao kući, jeo bonžite što su mi ostale još iz Beograda. Na kraju nisam znao više šta ću pa sam malo isprobavao šta sve ima u sobi - palio gasio svetlo, zavirivao u ormariće, puštao malo vruću vodu pa onda posle malo hladnu, našao gde stoji pegla... Onda ima neka kablovska televizija pa sam pritiskao nasumice dugmiće na daljinskom. Tu sam slučajno aktivirao određene "sadržaje" koji se plaćaju - brzo gasim ali kasno. Odrali me sa ekstra 20 dolara kad sam se odjavljivao-valjda neću dobijem otkaz.
Sto dolara
Ujutru u 10 me po dogovoru čeka Red, pomoćiće mi da otvorim račun u banci i popunim neke formulare. (Kasnije me Brano stalno zezao kako mi je Red ustvari tata jer se brine o meni) . Sa njim je bila i njegova mala ćerkica od 12 godina, pa smo svi zajedno ušli u auto - prvo mi deca pa onda tata Red.
Volvo ide bez greške za minut smo stigli do banke i sve brzo završili. U stvari bilo je malo problema kao na primer žena što radi nije mogla da nađe Srbiju u kombo-boksu, jednostavno nema je na spisku od sto i neznam koliko država. 100 dolara smo uplatili kao depozit, a novčanicu smo prvo dali maloj ćerkici da pogleda jer se retko viđa uživo. Tu ja njoj pokažem naše dinare i ona se oduševljava kako su šareni a ima ih, nezamislivo, i u različitim veličinama. Pita za svaku ko je lik na slici, ja naravno nemam pojma, moram da improvizujem i čitam ona sitna slovca. Volela bi da su i dolari šareni i da su na njima razni likovi a ne samo predsednici. Oduševljenje bi verovatno splaslo da sam predložio menjažu npr. sto za sto.
Idemo posle do nekog velikog tržnog centra, Red želi da mi pomogne da nađemo dopunu za mobilni telefon što mi je Roske dao. Ćerkica me unutra zapitkuje da li sam video neki super kul frižider sa ugrađenim televizorom. Odgovam glupim pitanjem: "Jel televizor unutra ili se vidi i spolja". Sve vreme drži kesu sa nekim gumenim bonbonama i sladi se njima. Na žalost ništa od dopune, moraću da proverim u Filadelfiji.
Hey bro'
Do Filija se putuje vozom/metroom jedno pola sata.Voz spolja ne izgleda spektakularno ali unutra je sve taman kako treba, ima i klima, i ponovo onaj isti miris iz hotela, još se nisam adaptirao. Kondukter pre svake stanice glasno najavljuje gde stajemo: "Mikvooon, Mikvoon vil bi nekst", pa onda pauza pa ponovo, "Aaajvi Ridž, Ajvi Riiidž", pa malo dalje opet "Manajaaank" i tako stotinu nekih mesta sa indijanskim imenima. Dok se putuje najbolje je ne gledati kroz prozor, krajolik je prilično ne-reprezentativan, uglavnom čini mi se neki krš i gomile šuta. Malo je bolje kad se ide iz Filadelfije ka Njujorku, tu ide mešano - malo krš malo ultra-sređeno.
Silazim na Market Ist Sejšn stanici, to je sam centar grada. Kako sam se popeo gore na ulicu iznenada udar na sva čula odjednom. Onaj isti miris iz hotela samo deset puta jači i pomešan sa mirisom prženih (negde i zagorelih) čiken vings-ova i vrelih guma gradskih autobusa, gomila ljudi na ulici. Sve to na 100 stepeni, ovih njihovih. Malo me je to ošamutilo, a u jednom trenutku sam imao osećaj da ću da povratim. Osim toga kao da su sve devojke nosile na sebi jedan isti parfem (kao one stjuardese), i taj miris me je zapljuskivalo na svaka 3 koraka. Hm, to je to - više neću da pominjem mirise:).
I gde ću sad, na koju stranu da krenem, ajde tamo gde su soliteri da vidim te velike zgrade. Osamdeset posto ljudi na ulici su crnci, to je moj subjektivni utisak. Imao sam osećaj da svi primećuju da sam stranac, drugačije sam obučen to je odmah uočljivo. Pre svega zbog ove torbice što nosim oko pojasa gde držim dokumenta i ostalo (funny bag, tako oni kažu). Samo sam čekao da me neko povuče za rukav i traži pare. Ali ništa od toga, ako ne računamo dva mini incidenta.
Prvo neki crnac gluvari ispred radnje sa patikama i gleda ko prolazi. Samo sam čuo iza leđa kad sam već prošao: "Hey bro'". "Brate, izvini žurim", to sam naravno reko u sebi i produžio dalje. Drugo je kad mi je neki lik na stanici tražio da mu dam šta mislite šta - pare. Nema kaže sve je potrošio u gradu, ostao bez dinara, i sad ako bi ja mogo da mu dam neke pare. Bio je krajnje kulturan (mislim nije pretio da će da me ubije ili slično), tako da sam mu lako objasnio da teško mogu da mu pomognem - samo sam slegnuo ramenima.
Lljudi su većinom kulturni i ljubazni, i ja sam brzo naučio da govorim stalno "How are you". U centru grada sam naišao na prelepu fontanu sa desetak metara visokim vodoskokom, tu se po neko i brčkao u vodi vrućina je stvarno na ivici izdržljivosti.Malo malo pa prodje džip ili limuzina sa po desetak crnaca unutra, kao u filmovima. Neki idu sa otvorenim prozorima i glasnom muzikom, repuju nešto deru se, gestikuliraju rukama kroz prozor dok pevaju. Neki reperi su u fazonu da nose papuče za bazen/plažu i bele čarape, sve to u najužem centru.
Pijaca
Ogladneo sam od te silne šetnje, ali nikako da se odlučim gde da jedem. Mislim restorani i onako izgledaju nekako čudno, a neznam ni šta da naručim ni koliku cenu da očekujem. Da ja lepo nađem Mek pa da jedem ko kod kuće, to je bio plan. Jedva nađoh jedan ali je bio potpuno prazan. Samo sam produžio dalje.
Na kraju sam odustao, rešio da se vratim na stanicu pa nazad u hotel. Kad tamo otkriće - ogromna kao neka tržnica u zatvorenom prostoru. Najpribližnije našoj pijaci prodaje se sve moguće što postoji. Sve je nešto kao "home made" ovo te "home grown" ono te "organic" pa "pure" sve zdrava hrana čoveče, tako ispade. Imaju čak i akciju kupujmo domaće(prirodne breskve iz Džersija su naravno mnogo bolje i jeftinije od tamo nekih plastičnih iz Kalifornije). Uglavnom jede se i kupuje sto na sat. U gradu je bio izgleda neki "samit debeljuškastih crnkinja obučenih u belo", na stotine žena po celom gradu, svaka ima oko vrata karticu "Non voter delegate". Na pijaci ista slika, njih tridesetak je stalo u red ispred jednog štanda, hoce da jedu sladoled.
Konačno sam rešio da tu pojedem nešto. Odlučio sam se za jedan tzv "toplo - hladni bife" onako prilično niskog profila, sam biraš i stavljaš u tanjir kuvana jela pa ti sve posle izmere đuture i onda to jedeš.
Prvi ručak na američkom tlu, u prijatnom društvu dvoje živahnih dekica i jedne bakice, sve amerikanci afričkog porekla.
Friday, July 28, 2006
Stjuardese
JAT-ove stjuardese
su kao one zene iz bistroa 'Usce'. U stvari to nisam odmah primetio nego tek kasnije kad sam video kako je u AF avionu. U istom sam jeo neverovatno dobar rucak - cini mi se najbolji u zivotu, ali verovatno sam samo bio mnogo gladan.
Avion za Pariz je bio poluprazan, uglavnom neki gastarbajteri cini mi se bosanci, puno nekih baba a mislim da je jedna unela unutra sargije zamotane u neki papir. Uglavnom tako smo putovali jedno dva ipo sata, uz kiselu vodu i kikiriki ili cime se vec ko sluzio.
Aerodrom u Parizu
Posle sletanja smo morali da cekamo jos citavih 40 minuta ne bi li se neko setio da nam prikaci gejt pa da mozemo da se iskrcamo. Cim sam zakoracio u hol Sarl De Gol aerodroma odmah sam pomislio: "Ja nema sanse da nadjem gde treba da presednem". Ocekivao sam bar nekog sluzbenika, ali nista. Niko ziv nema ni da te doceka, ni da pomogne ni da te uputi ... :) I tako rasterecen, posto sam se prethodno vec pomirio sa sudbinom, krenem odlucno, slucajnim izborom - ajde na primer ..... desno.
Naravno posle dva minuta sam vec bio u autobusu koji kruzi od terminala do terminala, znaci nema sanse da promasis pa da si i najveca budala.
Po aerodromu sam se motao jos sat vremena, toliko mi je ostalo do leta za Filadelfiju. Vidim ljudi kupuju razne dzidza-bidze po tim radnjicama, ali meni to nije trebalo. Ja sam hteo samo da zamenim negde 100 evra za dolare jer nisam stigao pre nego sto sam krenuo. Nasao sam salter Ameriken Ekspres-a, i tu su mi uzeli 5 posto za proviziju. Pomislih tad odrase me, ali da sam znao da ce posle nedelju dana u Njujorku da me oderu sa 10 posto, zamenio bih odmah jos sto:)
Pariz - Filadelfija
To je bio avion tipa Airbus 330, duplo veci od JAT-ovog cini mi se. Mi "regularni" putnici smo se brzo ukrcali a ovi "drugi", potencijalni bombasi samoubice, su ipak morali da prodju malo rigorozniju proceduru. Cim sam se smestio na svoje J21 mesto, odmah se pojavi neki student: "Ja i moj drug sada zajedno putujemo, studiracemo na istom koledzu, a takodje smo iz istog mesta a i zajedno smo isli u istu osnovnu skolu, pa, ovaj, ako nije problem da zamenimo mesta kako bi ja i on sedeli jedan do drugoga"(citat je bez karikiranja). No problem, rekoh, i predjoh sa J21 na J43.
Na K43 je sedeo neki lik iz Skotske koji je ziveo je 3 godine u Novom Sadu, u najlepsem secanju su mu ostali Pale i Igman gde je ucio da skija, a za Marka Milosevica kaze "mali gangster" (to izgovara na srpskom). Za njega let nema nikakvu draz jer putuje preko Atlantika svake trece nedelje. Uglavnom ga je samo zanimalo kad ce da pocnu da sluze rucak, jer prema njegovoj satnici vec kasne. "Com'on serve the fu**ing food' i 'For f**k sake' je sve sto je izgovarao u tim trenucima. Posle je jeo kao sumanut, mehanickim pokretima je mazao i grebao dno onih plasticnih posudica, zastrasujuc prizor.
Za rucak su sluzili stvarno ukusne stvari:
Oluja nad Filadelfijom
Prvo da ne zaboravim, ne preporucujem da se avionom putuje u bermudama i kratkoj majci, jer treba izdrzati 8 sati leta na 16-17 stepeni kolko je bilo u avionu. S tim da ja nisam putovao 8 sati nego 8 + 4. Taman kad smo se priblizili FIladelfiji sa severa, negde iznad Long Ajlanda (tu sam probao da uocim Njujork kroz prozor, ali ne vredi ovaj Skot je vec nabio glavu, ko da nije 20puta vec prolazio tuda) pilot pravi zaokret za 180 stepeni. Zbog oluje nad Filadelfijom ne mozemo da sletimo. Onda je pokusao jos jednom u sledecem naletu. Pa onda jos jednom, pa jos jedom pa jos jednom - vec sam poceo da razmisljam kako su se osecali putnici aviona koji se zakucao u zgradu WTC-a. Cak i iskusni Skot je poceo da se vrpolji u sedistu ("This is getting ridiculous"). Na kraju je pilot odustao i sleteli smo u Boston gde smo cekali da se vreme rascisti, pa onda posle ponovo za Filadelfiju i to u sirokom luku preko kopna ne bi li zaobisli tu oluju.
U Filadelfiju sam stigao oko 9 uvece. Kroz imigracionu kontrolu sam prosao bez ikakvih problema, samo su mi lupili pecate, skoro bez ikakvih pitanja.
Nemanja i Beki, koji su me skoro 4 sata cekali na aerodromu su me provozali kroz grad i na kraju odvezli do hotela u Conshohocken-u (to je po udaljenosti od centra grada nesto slicno kao Sremcica, ali tu svaka slicnost i prestaje:).
su kao one zene iz bistroa 'Usce'. U stvari to nisam odmah primetio nego tek kasnije kad sam video kako je u AF avionu. U istom sam jeo neverovatno dobar rucak - cini mi se najbolji u zivotu, ali verovatno sam samo bio mnogo gladan.
Avion za Pariz je bio poluprazan, uglavnom neki gastarbajteri cini mi se bosanci, puno nekih baba a mislim da je jedna unela unutra sargije zamotane u neki papir. Uglavnom tako smo putovali jedno dva ipo sata, uz kiselu vodu i kikiriki ili cime se vec ko sluzio.
Aerodrom u Parizu
Posle sletanja smo morali da cekamo jos citavih 40 minuta ne bi li se neko setio da nam prikaci gejt pa da mozemo da se iskrcamo. Cim sam zakoracio u hol Sarl De Gol aerodroma odmah sam pomislio: "Ja nema sanse da nadjem gde treba da presednem". Ocekivao sam bar nekog sluzbenika, ali nista. Niko ziv nema ni da te doceka, ni da pomogne ni da te uputi ... :) I tako rasterecen, posto sam se prethodno vec pomirio sa sudbinom, krenem odlucno, slucajnim izborom - ajde na primer ..... desno.
Naravno posle dva minuta sam vec bio u autobusu koji kruzi od terminala do terminala, znaci nema sanse da promasis pa da si i najveca budala.
Po aerodromu sam se motao jos sat vremena, toliko mi je ostalo do leta za Filadelfiju. Vidim ljudi kupuju razne dzidza-bidze po tim radnjicama, ali meni to nije trebalo. Ja sam hteo samo da zamenim negde 100 evra za dolare jer nisam stigao pre nego sto sam krenuo. Nasao sam salter Ameriken Ekspres-a, i tu su mi uzeli 5 posto za proviziju. Pomislih tad odrase me, ali da sam znao da ce posle nedelju dana u Njujorku da me oderu sa 10 posto, zamenio bih odmah jos sto:)
Pariz - Filadelfija
To je bio avion tipa Airbus 330, duplo veci od JAT-ovog cini mi se. Mi "regularni" putnici smo se brzo ukrcali a ovi "drugi", potencijalni bombasi samoubice, su ipak morali da prodju malo rigorozniju proceduru. Cim sam se smestio na svoje J21 mesto, odmah se pojavi neki student: "Ja i moj drug sada zajedno putujemo, studiracemo na istom koledzu, a takodje smo iz istog mesta a i zajedno smo isli u istu osnovnu skolu, pa, ovaj, ako nije problem da zamenimo mesta kako bi ja i on sedeli jedan do drugoga"(citat je bez karikiranja). No problem, rekoh, i predjoh sa J21 na J43.
Na K43 je sedeo neki lik iz Skotske koji je ziveo je 3 godine u Novom Sadu, u najlepsem secanju su mu ostali Pale i Igman gde je ucio da skija, a za Marka Milosevica kaze "mali gangster" (to izgovara na srpskom). Za njega let nema nikakvu draz jer putuje preko Atlantika svake trece nedelje. Uglavnom ga je samo zanimalo kad ce da pocnu da sluze rucak, jer prema njegovoj satnici vec kasne. "Com'on serve the fu**ing food' i 'For f**k sake' je sve sto je izgovarao u tim trenucima. Posle je jeo kao sumanut, mehanickim pokretima je mazao i grebao dno onih plasticnih posudica, zastrasujuc prizor.
Za rucak su sluzili stvarno ukusne stvari:
- Chicken Fricassee sa crnim maslinama
- Posirano jaje sa povrcem (hladno)
- Zdenka sir ali ne obcan nego neki francuski budjavi (budjavo=dobro)
- Kiflica, putercic
- Kolacic sa kajsijom
- Jogurtic
Oluja nad Filadelfijom
Prvo da ne zaboravim, ne preporucujem da se avionom putuje u bermudama i kratkoj majci, jer treba izdrzati 8 sati leta na 16-17 stepeni kolko je bilo u avionu. S tim da ja nisam putovao 8 sati nego 8 + 4. Taman kad smo se priblizili FIladelfiji sa severa, negde iznad Long Ajlanda (tu sam probao da uocim Njujork kroz prozor, ali ne vredi ovaj Skot je vec nabio glavu, ko da nije 20puta vec prolazio tuda) pilot pravi zaokret za 180 stepeni. Zbog oluje nad Filadelfijom ne mozemo da sletimo. Onda je pokusao jos jednom u sledecem naletu. Pa onda jos jednom, pa jos jedom pa jos jednom - vec sam poceo da razmisljam kako su se osecali putnici aviona koji se zakucao u zgradu WTC-a. Cak i iskusni Skot je poceo da se vrpolji u sedistu ("This is getting ridiculous"). Na kraju je pilot odustao i sleteli smo u Boston gde smo cekali da se vreme rascisti, pa onda posle ponovo za Filadelfiju i to u sirokom luku preko kopna ne bi li zaobisli tu oluju.
U Filadelfiju sam stigao oko 9 uvece. Kroz imigracionu kontrolu sam prosao bez ikakvih problema, samo su mi lupili pecate, skoro bez ikakvih pitanja.
Nemanja i Beki, koji su me skoro 4 sata cekali na aerodromu su me provozali kroz grad i na kraju odvezli do hotela u Conshohocken-u (to je po udaljenosti od centra grada nesto slicno kao Sremcica, ali tu svaka slicnost i prestaje:).
Subscribe to:
Posts (Atom)