Conshohocken

Conshohocken je neko malo mesto pored Filadelfije, iliti selo kako voli da kaže Peđa Starčević, verovatno zato što je tamo proveo cela tri meseca pa se smorio. Po meni definitivno nije selo, nisam video da se neko bavi poljoprivredom, a koliko sam uspeo da vidim tu su većinom neke poslovne zgrade - jedna od njih je i FNX-ova.

Sendvič
Dakle to veče u petak 28 jula, oko pola deset po lokalnom vremenu i posle otprilike 16 sati putovanja, napokon sam se našao hotelskoj sobi Residence Inn hotela u Konšiju.
Neki čudan miris je počeo da mi ulazi u nos od trenutka kad sam ušao u hol hotela. Kasnije se ispostavilo da identičan miris za osvežavanje prostorija koriste bukvalno sve radnje u Filadelfiji.
Drugi jak utisak je vazduh koji je toliko vlažan da se jedva diše, čak mogu i da ti se zamagle naočare kad izadješ napolje. Treći utisak, na granici šoka je prvi sendvič koji sam pojeo. Nemanja mi je uz put do hotela bio kupio sendvič i par stvari da mi se nađe tokom noći jer ću sigurno da se budim bar 10 puta itražim da jedem. Iako je to zvanično samo običan sendvič sa govedinom, taj ukus, to nikad nisam doživeo do tada, kao neka plasticna kesa sa puno bibera ili tako nesto. Samo sam pomislio: "u jeee, Amerika". Verovatno sad da probam to, ne bi nista čudno primetio.

Tzv. Džet Leg
Noću sam se budio četiri-pet puta, telefonirao kući, jeo bonžite što su mi ostale još iz Beograda. Na kraju nisam znao više šta ću pa sam malo isprobavao šta sve ima u sobi - palio gasio svetlo, zavirivao u ormariće, puštao malo vruću vodu pa onda posle malo hladnu, našao gde stoji pegla... Onda ima neka kablovska televizija pa sam pritiskao nasumice dugmiće na daljinskom. Tu sam slučajno aktivirao određene "sadržaje" koji se plaćaju - brzo gasim ali kasno. Odrali me sa ekstra 20 dolara kad sam se odjavljivao-valjda neću dobijem otkaz.

Sto dolara
Ujutru u 10 me po dogovoru čeka Red, pomoćiće mi da otvorim račun u banci i popunim neke formulare. (Kasnije me Brano stalno zezao kako mi je Red ustvari tata jer se brine o meni) . Sa njim je bila i njegova mala ćerkica od 12 godina, pa smo svi zajedno ušli u auto - prvo mi deca pa onda tata Red.
Volvo ide bez greške za minut smo stigli do banke i sve brzo završili. U stvari bilo je malo problema kao na primer žena što radi nije mogla da nađe Srbiju u kombo-boksu, jednostavno nema je na spisku od sto i neznam koliko država. 100 dolara smo uplatili kao depozit, a novčanicu smo prvo dali maloj ćerkici da pogleda jer se retko viđa uživo. Tu ja njoj pokažem naše dinare i ona se oduševljava kako su šareni a ima ih, nezamislivo, i u različitim veličinama. Pita za svaku ko je lik na slici, ja naravno nemam pojma, moram da improvizujem i čitam ona sitna slovca. Volela bi da su i dolari šareni i da su na njima razni likovi a ne samo predsednici. Oduševljenje bi verovatno splaslo da sam predložio menjažu npr. sto za sto.
Idemo posle do nekog velikog tržnog centra, Red želi da mi pomogne da nađemo dopunu za mobilni telefon što mi je Roske dao. Ćerkica me unutra zapitkuje da li sam video neki super kul frižider sa ugrađenim televizorom. Odgovam glupim pitanjem: "Jel televizor unutra ili se vidi i spolja". Sve vreme drži kesu sa nekim gumenim bonbonama i sladi se njima. Na žalost ništa od dopune, moraću da proverim u Filadelfiji.

Hey bro'
Do Filija se putuje vozom/metroom jedno pola sata.Voz spolja ne izgleda spektakularno ali unutra je sve taman kako treba, ima i klima, i ponovo onaj isti miris iz hotela, još se nisam adaptirao. Kondukter pre svake stanice glasno najavljuje gde stajemo: "Mikvooon, Mikvoon vil bi nekst", pa onda pauza pa ponovo, "Aaajvi Ridž, Ajvi Riiidž", pa malo dalje opet "Manajaaank" i tako stotinu nekih mesta sa indijanskim imenima. Dok se putuje najbolje je ne gledati kroz prozor, krajolik je prilično ne-reprezentativan, uglavnom čini mi se neki krš i gomile šuta. Malo je bolje kad se ide iz Filadelfije ka Njujorku, tu ide mešano - malo krš malo ultra-sređeno.
Silazim na Market Ist Sejšn stanici, to je sam centar grada. Kako sam se popeo gore na ulicu iznenada udar na sva čula odjednom. Onaj isti miris iz hotela samo deset puta jači i pomešan sa mirisom prženih (negde i zagorelih) čiken vings-ova i vrelih guma gradskih autobusa, gomila ljudi na ulici. Sve to na 100 stepeni, ovih njihovih. Malo me je to ošamutilo, a u jednom trenutku sam imao osećaj da ću da povratim. Osim toga kao da su sve devojke nosile na sebi jedan isti parfem (kao one stjuardese), i taj miris me je zapljuskivalo na svaka 3 koraka. Hm, to je to - više neću da pominjem mirise:).
I gde ću sad, na koju stranu da krenem, ajde tamo gde su soliteri da vidim te velike zgrade. Osamdeset posto ljudi na ulici su crnci, to je moj subjektivni utisak. Imao sam osećaj da svi primećuju da sam stranac, drugačije sam obučen to je odmah uočljivo. Pre svega zbog ove torbice što nosim oko pojasa gde držim dokumenta i ostalo (funny bag, tako oni kažu). Samo sam čekao da me neko povuče za rukav i traži pare. Ali ništa od toga, ako ne računamo dva mini incidenta.
Prvo neki crnac gluvari ispred radnje sa patikama i gleda ko prolazi. Samo sam čuo iza leđa kad sam već prošao: "Hey bro'". "Brate, izvini žurim", to sam naravno reko u sebi i produžio dalje. Drugo je kad mi je neki lik na stanici tražio da mu dam šta mislite šta - pare. Nema kaže sve je potrošio u gradu, ostao bez dinara, i sad ako bi ja mogo da mu dam neke pare. Bio je krajnje kulturan (mislim nije pretio da će da me ubije ili slično), tako da sam mu lako objasnio da teško mogu da mu pomognem - samo sam slegnuo ramenima.
Lljudi su većinom kulturni i ljubazni, i ja sam brzo naučio da govorim stalno "How are you". U centru grada sam naišao na prelepu fontanu sa desetak metara visokim vodoskokom, tu se po neko i brčkao u vodi vrućina je stvarno na ivici izdržljivosti.Malo malo pa prodje džip ili limuzina sa po desetak crnaca unutra, kao u filmovima. Neki idu sa otvorenim prozorima i glasnom muzikom, repuju nešto deru se, gestikuliraju rukama kroz prozor dok pevaju. Neki reperi su u fazonu da nose papuče za bazen/plažu i bele čarape, sve to u najužem centru.

Pijaca
Ogladneo sam od te silne šetnje, ali nikako da se odlučim gde da jedem. Mislim restorani i onako izgledaju nekako čudno, a neznam ni šta da naručim ni koliku cenu da očekujem. Da ja lepo nađem Mek pa da jedem ko kod kuće, to je bio plan. Jedva nađoh jedan ali je bio potpuno prazan. Samo sam produžio dalje.
Na kraju sam odustao, rešio da se vratim na stanicu pa nazad u hotel. Kad tamo otkriće - ogromna kao neka tržnica u zatvorenom prostoru. Najpribližnije našoj pijaci prodaje se sve moguće što postoji. Sve je nešto kao "home made" ovo te "home grown" ono te "organic" pa "pure" sve zdrava hrana čoveče, tako ispade. Imaju čak i akciju kupujmo domaće(prirodne breskve iz Džersija su naravno mnogo bolje i jeftinije od tamo nekih plastičnih iz Kalifornije). Uglavnom jede se i kupuje sto na sat. U gradu je bio izgleda neki "samit debeljuškastih crnkinja obučenih u belo", na stotine žena po celom gradu, svaka ima oko vrata karticu "Non voter delegate". Na pijaci ista slika, njih tridesetak je stalo u red ispred jednog štanda, hoce da jedu sladoled.
Konačno sam rešio da tu pojedem nešto. Odlučio sam se za jedan tzv "toplo - hladni bife" onako prilično niskog profila, sam biraš i stavljaš u tanjir kuvana jela pa ti sve posle izmere đuture i onda to jedeš.
Prvi ručak na američkom tlu, u prijatnom društvu dvoje živahnih dekica i jedne bakice, sve amerikanci afričkog porekla.