Kajgana i kobasice
Dakle to jutro sam trebao da se odjavim iz hotela i oko deset odem na stanicu regionalnog voza R6 koji ide za Filadelfiju - istim putem kroz desetak indijanskih sela, kojim sam prethodni dan već bio prošao.
Znači biće ponovo ono "Miiquuooon" ( jedan od konduktera od prethodnog dana je izgledao kao da baš uživa u tom rastezanju samoglasnika, kao da se trudio da iskari
kira što je više moguće, dok su na primer drugi samo otaljavali onako bez volje). Pre polaska sam hteo da probam čuveni doručak u Marriot Residence Inn-u o kome su mi često pričali Peđa i Gliba koji su već imali to zadovoljstvo. Preciznije, hteo sam da vidim tu čuvenu kajganu od jaja u prahu i kobasice koje se navodno služe u hotelu svako jutro bez izuzetka. Dok sam ulazio u trpezariju, onako iz daleka sam ukapirao da se radi o nekoj vrsti švedskog stola, hrana je vrlo uredno postavljena duž jednog stola, a ostatak prostor je popunjen stolovima sličnim kao u Mek-u. U delu najdaljem od stola je bio neki kao kauč i možda par fotelja odakle je mogao ko je hteo da gleda TV. Na programu su trenutno CNN vesti i dvoje starijih ljudi je tu sedelo i gledalo ćutke. Ceo taj prostor je ustvari otvoren prema holu i recepciji i osmišljen je kao neki prelaz iz kuhinje preko trpezarije pa u dnevnu sobu sa tv-om. Kad sam prišao stolu sa hranom video sam da ima cerealije i mleko, neki krompir pečeni i sveže voće u komadima (dinja, lubenica, i ananas). Između su stajale dve tajanstvene zatvorene srebrnaste termo-posude Hm, šta bi to moglo da bude, da nije možda kajgana i na primer .... kobasice?:) Mislim nisu bila loša ta jaja, pojeo sam sve što sam uzeo. Ali, kobasice, to stvarno nisam mogao, imaju neki nenormalan ukus. Pojeo sam pola jedne, ostalo sam ostavio. Za ananas sam se posle vraćao mislim još dva puta, bio je pravo osveženje posle kobasica. Deo sa ispijanjem kafe u "dnevnoj sobi" sam preskočio ovaj put i popeo se odmah u moju sobu br. 412, voz za Filadelfiju prolazi kroz Konšohoken za pola sata. Na recepciji čekam par minuta dok žena koja radi ne završi razgovor telefonom. Inače na telefon se uvek javlja mehanički sa: "Thank you for calling the Residence Inn hotel, how can I help you", ili nešto slično. Kad je završila razgovor, nije prošlo ni 5 sekundi a ponovo je neko pozvao, i ona ponovo kreće sa "Thank you fo..oh yeah sure, ok bye" - ista osoba od malopre verovatno.Stanica je oko 300 metara od hotela i ubrzo sam se tamo našao sa mojom velikom crnom torbom i parčetom papira na kojem su instrukcije od Reda o tome koji voz treba da uhvatim kad stignem u Fili i gde da se nađem sa Branom kad stignem u Njujork. Čovek mi je sve lepo napisao: "Sićićeš na 30th st.
Station stanici u Filadelfiji u 10:38am i tu hvataš Amtrack voz koji polazi u 11:18 i ide do Penn Station, New York, karta će biti oko 50 dolara. Nađi Brana u holu stanice Penn Station, ispod elektronske table sa redom vožnje".Kartu sam platio 3,75 dolara i posle pola sata sam stigao do stanice 30th Street Station, to je dve stanice posle Market East Station na kojoj sam prethodni dan imao zadovoljstvo da ručam na pijaci. Zaboravio sam da kažem da se ta "pijaca" zove Reading Terminal Market.
30th Street Station je glavna železnička stanica u Filadelfiji. Kada se uđe unutra to je kao jedan ogroomni hol, sa jedno desetak perona koji se nalaze ispod zemlje, i dva policajca u koji stoje tačno u sredini. Čitam na tabli upozorenje da se prtljag ne ostavlja sam jer će biti odmah konfiskovan i odnešen. Naravno te mere je vrlo teško sprovesti u praksi jer tu ima na stotine ljudi, ko će tu da primeti nešto sumnjivo nema šanse. Nema veze ja ipak malo čvršće šakom stegnem ručku moje torbe, i pravac peron deset, tu stanem na kraj dugačkog reda. Voz stiže u 11:20 i vrlo brzo smo se svi ukrcali. Kartu sam inače platio 64 dolara. Ljubazna
šalteruša me je čak pitala da li treba pomoć oko prtljaga, oni imaju neku (valjda) besplanu službu. Kad sam odbio pomoć posle mi se izvinjavala, nije htela da ispadne da sam ja nesposoban da sam nosim svoju torbu.Voz je super ima klimu, sedišta su tapacirana i ima puno mesta. Voz koliko se sećam nije stajao mnogo možda dva puta, a prosečna brzina je oko 100 na sat sigurno jer kad gledaš automobile koji uporedo idu autoputem, svi zaostaju za nama. Predele koji se vide kroz prozor neću da opisujem, jer sam ranije napomenuo šta može da se vidi otprilike. Možda ako nisam napomenuo, vrlo su karakterisčna napuštena (neka od njih vrlo vrlo stara) fabrička postrojenja kojih ima na desetine i uglavnom su iz sredine 20. veka. Nešto slično kao ona napuštena zgrada na sajmu pored BIGZ-a.
Njujork
Po redu vožnje stižem na Penn Station u 12:45 i penjem se gore u glavni hol. Tu se sve sija i gomila ljudi se vrzma okolo. Puno njih sedi ili leži na podu. Vadim ponovo papirče da se podsetim: "Meet Brano under the electronic schedule...". Osvrćem se oko sebe levo desno, ništa, dignem glavu gore - aha pa ja sam već tu :)
Super za sada je sve po planu sad još samo da se Brano pojavi. Ali kako sad da ga prepoznam? Nezgodno je što je ova tabla sa rasporedom izgleda omiljeno mesto za zakazivanje sureta, kao kod Konja na trgu recimo. Ništa hajde da sačekam pa da vidimo šta će da se desi. Malo sam osmatrao teren, ljudi koji tu stoje uglavnom imaju velike torbe, dakle to ne bi mogao da bude Brano. I tako čekaj, čekaj prođe bogami jedno pola sata i ništa. Odlučio sam da izvadim mobilni koji sam čuvao kao zadnje sredstvo. Okrećem broj ali ništa, nedostupan je. Hmm.. dobro, bez panike, imam još jednog keca u rukavu, za slučaj krajnje nužde - zvaću (tata) Reda. On se odmah javlja i ja mu objašnjavam gde sam i da nema nikoga, on se prvo misli, sumnja, pita da li sam siguran da je to Njujork, da nisam promašio stanicu. To je kao kad se žališ nekome da ti ne radi kompjuter a on te prvo pita da li si ga uključio u struju. Kad se uverio da sam tamo gde treba, rekao mi je da gledam ko nosi crnu bejzbol kapu jer će brano navodno imati takvu na glavi. Kad sam se osvrno oko sebe izbrojao sam ukupno petoricu sa crnim bejzbol kapama ali ni jedan nije izgledao kao neko ko čeka baš mene.
Ipak Brana sam uspeo da dobijem telefonom posle jedno 15 minuta i konačno smo se sreli. Kad smo izašli na površinu zapljusnula me ogromna vrućina i gradska vreva. Tog trenutka sam se setio reči mog poznanika Škota iz aviona za Filadelfiju. Za vreme leta mi je u jednom trenutku rekao: "You know, everything is big in New York", i upravo je tako izgledalo - sve je veliko u Njujorku.
No comments:
Post a Comment