Nelly Furtado is Canadian

Pola dva je već, uzećemo taksi do 44-te ulice. Svi su isti, dugački i žute boje, a voze ih imigranti. U Njujorku bi trebalo da je lako biti taksista, jer su sve ulice jednosmerne i idu redom popreko, a avenije uzduž isto redom. Znači samo kažeš ugao ulice i avenije gde želiš da stigneš i taksista će naravno znati gde je. Verovatno bi malo teže išlo sa npr imenom hotela umesto tačne adrese. Dva ipo dolara se plaća start, a posle taksimetar otkucava po 40 centi svaku petinu milje (četiri bloka).


Nachos



Zgrada broj 411 u W 44th st. ulici je sa belom fasadom a ispred ulaza stoje uredno plastične kante za đubre.


Među kantama uvek postoji bar jedna plave boje za đubre koje se reciklira (recycle bin). Iako su sve zgrade stare (ova moja je sagrađena 1920. godine), kada se uđe unutra nema onog karakterističnog memljivog mirisa. Unutra je čisto i zidovi su okrečeni masnom bledo žutom bojom. Ne oseća se vlaga što je dobro jer je moj stan u prizemlju, na kraju uskog hodnika. Vrata sa velikim brojem 2 se vide još sa ulaza. Brava izgleda vrlo klimavo i nepouzdano, ali valjda neće niko da provaljuje unutra.
Vrata nam otvara nam moj stanodavac-landlord, izvesni Piter Meški, Kanađanin koji radi na istom spratu gde i mi. Stan je u priličnom haosu, neke prazne kartonske kutije su razbacane po podu, kao da je Piter je pokušavao da u poslednjem trenutku napravi da njegov apartman dobije status "opremljen".
Pošto mesto praktično nije još bilo useljivo, Brano je predložio da odemo nešto da jedemo ili da prošetamo dok on ne završi sve što je hteo. Izašli smo na devetu aveniju i krenuli prema Tajm Skveru. To ja tada naravno nisam znao, nisam imao pojma, samo sam video neka široka ulica, sve restorančići gusto pakovani jedan do drugoga, i malo dalje već se vide soliteri od preko pedeset spratova.


Dok ideš ulicom nemaš predstavu jer gledaš pravo, tek kad digneš glavu zaprepastiš se pored kakve zgradurine si prošao. Kako smo se približavali Tajm Skveru sve više i više ljudi na ulicama. To su uglavnom turisti iz svih krajeva sveta i Amerike, i na samom Skveru ih ima gomila u svako doba dana i noći - neumorni su. Atmosfera je pomalo vašarska, na svakom ćošku je po jedan pokretni štand sa fast fudom, peku se čak i ražnjići pa ima i dima. Sve radnje su nekako male, fotoaparati stoje otvoreni nabacani po izlozima. Kad uđeš unutra ovi što rade su kao neki šaneri, nema ničega što liči na fiskalnu kasu nego pišu ti ručno račun. Tu sam dva dana kasnije hteo da kupim jednu malu 128 fleš memoriju nešto mi je trebala. Onaj Portorikanac kaže nema, ima najmanje 256 i nudi mi maltene odma počeo da kuca tamo na nekoj mehaničkoj kasi. Jedva sam se odbranio jer oni kad pitaš za nešto a posle ne kupiš,kobajagi se razbesne. Kaže: "Šta, nećeš?? Ne valja ti!?". Naravno da mi ne valja USB memorija po ceni od 100 dolara. Odlučio sam tada da u takve radnje ne ulazim više.
Pobegli smo iz tog grotla nazad, i odlučili da pojedemo nešto u nekom Mercury baru u devetoj aveniji. Nisam imao predstavu šta bih mogao da naručim pa sam prepustio Brani da izabere. Jeli smo neke čili načose sa mlevenim mesom i mocarelom, a u drugi tanjir su nam stavili čili bufalo vingse. Još po jedno Ginis pivo i - bog da te vidi. Bar je bio potuno otvoren prema spolja, tako da smo praktično bili na ulici u sred gradske vreve. Kul, znači ovako se živi ovde - tako sam razmišljao dok sam grickao taj kukuruzni čips i pijuckao hladno pivo. Tada još nisam imao predstavu koliko to sve košta, verovatno ne bih bio tako bezbrižan da jesam. Brano je častio prvi ručak u Njujorku. Pegava i (skoro kao albino) plava konobarica nas je obilazila svakih pet minuta da proveri da li je sve u redu. Na kraju nismo pojeli ni pola, pa smo tražili da nam spakuje da nosimo. Posle sam to jeo za večeru i sutra za doručak, toliko je bilo hrane.
Vratili smo se u stan i od trenutka kad smo ušli Piter je počeo je da priča i nije zatvarao usta sve dok nije otišao oko sedam sati. Vrlo brzo sam saznao sve o njemu i njegovom poreklu (pravoslavac iz Libana) i njegovoj porodici, gde je sve studirao, zašto ljudi plaćaju samo da bi bili u Njujorku, kako je Silvester Stalone odrastao u ovom kraju, zašto se taj kraj zove Đavolja Kuhinja (Hell's Kitchen)... Dok je pričao sve vreme je užurbano čistio po kući, u jednoj ruci krpa a u drugoj čuveno sredstvo za čišćenje prozora Windex, koje je on zapravo zloupotrebljavao za čišćenje svega i svačega. Teatralno mi je pokazivao mogućnosti moćnog Windexa čiji je on, priznao je, veliki fan. Na vrhuncu euforije je uzviknuo: "I can just go crazy with Windex" - mislim baš u trenutku kada čistio zid tim čudom ili tako nešto. Nisam mogo da verujem, kao da gledam reklamu uživo.

Tajna grupa TNT
Dok je on pričao i radio ja sam uglavnom klimao glavom i pokušavao da osmotrim šta sve ima po stanu i koliko ima prostora. Dve srednje velike sobe - to se ovde zove "one bedroom apt." zato što oni broje samo spavaće sobe, u svakom slučaju i više nego dovoljno prostora za mene. Bacio sam na kratko pogled kroz prozor i zaprepastio se. Sve što se videlo je zid susedne zgrade na jedno deset metara od mog prozora. Između zgrada nema ništa samo korov, po koja daska, nešto malo šuta i možda dve plastične flaše. Ničija zemlja.
A ta zgrada preko puta, od crvene cigle, ako je ova moja sagrađena 1920. onda je ona sigurno iz 1820. ili tako nešto. Osim toga izgledala je prilično napušteno, prozori do prvog sprata zamandaljeni daskama, a malo desno je neka bodljikava žica. Garantovano tajno skrovište Broja Jedan, nema šta drugo da bude;). Hm, samo blok dalje mislim da ima i jedna cvećara, tako da se i to uklapa..

Piter kao da je primetio moj zabrinuti pogled, i odmah je počeo da priča kako tu nema šanse da može neko da uđe jer je prostor zatvoren sa svih strana, ima gvozdena resetka tamo prema ulici. Ali samo činjenica da bi uopšte mogao da postoji neko ko bi bio zainteresovan da se tuda mota nije baš delovala ohrabrujuće :)).
Vratio sam se razgledanju unutrašnjosti stana, i shvatio da su one razbacane kutije ustvari od novog TV-a, DVD plejera pegle i kauča od crne eko-kože.


Sve je to pokupovao u zadnji čas, čak je i stavio novi, mekani 2 cm debeli tepih koji ide od zida do zida, to je valjda ovde uobičajeno.
Piter je studirao matematiku i generalno je delovao vrlo inteligentno. Hteo je da pokaže kako se brine za mene i pokazivao mi je šta će sve od stvari da mi ostavi. Četiri kutije sa cerealijama da imam odmah sutra šta da doručkujem, četiri brijača da nemoram odmah da kupujem, toalet papir, aspirini, deset konzervi koka kole u frižideru, poklanja mi i jednu njegovu košulju, snimiće mi hiljadu mp3-ova da imam šta da slušam, kupio je i 5+1 zvučnike, pretpostavljao je da će možda neko dolaziti da me poseti pa mi je kupio kauč da može još neko da spava, nudi mi toblerone čokoladice.

Duša od čoveka pomislih. U stvari Piter ima neverovatnu veštinu komunikacije i može da te kupi trenutno, i to jeftino - za čokoladicu.
Osim Windexa, imao je još jednu maniju a to je nabrajanje ko je sve od poznatih ličnosti iz Kanade. I to kad se jednom slučajno dotakne te teme, nema šanse da se zaustavi tako lako. Počne bezazlenim pitanjem: "Da li si znao da je Neli Furtado iz Kanade?", a brzo se završi fanatičnim nabrajanjem, kao u transu:"Jim Carrey - Canadian, Keanu Reevs -Canadian, Celline Dion - Canadian, Alanis Morissette - Canadian, Avrile Lavigne - Canadian, Neil Young - Canadian...."
Srećom morao je da ode oko sedam sati, inače nikad ne bi stao. Ja sam samo pogasio svetla lego da spavam i zaspao skoro istog trenutka.