Malo kući

Da bih stigao do Beograda moram prvo da uhvatim voz za Filadelfiju, pa voz za aerodrom pa avion za Pariz pa avion za Beograd. Nijedna karika u dugačkom lancu ne sme da zakaže inače - ne vrati se ja kući. Ipak sve je bilo ok, nisam za džabe ostavio jedno sedam-osam sati lufta. Jedino što zamalo nisam zakasnio na ovaj prvi voz, ali to je samo zato što patim od "last minute shopping" disorder-a.
Na areodromu u Parizu sam stao u red za Jatov avion, i tu sam imao priliku da se postepeno priviknem na srpski jezik i ove naše balkanske fizionomije (da ne kažem seljačke face;))
U Beograd kad sam sleteo prvo što me je dočekalo je ogromni bilbord sa Bogoljubom(verovatno poternica) i pejzaži kao posle nuklearnog rata.


Za auto sam sutra odmah produžio registraciju, na mufte. Ne trebaju nikakvi sertifikati za gas, samo ako nisam neki inspektor, u tom slučaju po pravilima mora da se ide u Vinču. Ali sve jedno ću morati kasnije da to završim, oseća se plin u zadnje vreme u kabini, kao da curi negde majku mu. Bolje da to pogledaju stručnjaci sa Mašinskog fakulteta ili možda sa instituta za nuklearnu fiziku u Vinči.