Ponedeljak

Sat je histerično počeo da zvoni(da pišti) oko pola osam, to ga je Piter namestio tako. Tek posle sam shvatio da ide jedno 25 minuta u napred, što znači da je nije bilo pola osam nego sedam sati. Ali nisam hteo da ga podešavam, bolje tako neka radi, inače ću sigurno da kasnim svaki dan. Pogotovo što na posao idem peške pa uvek mislim da mi ne treba više od pet minuta. U stvari nema šanse da bude pet minuta pošto ima da se ide osam blokova, što prema računici iskusnijih ny-pešaka, iznosi ukupno 8x1.5min=12min. Valjda neću da promašim zgradu, sećam se od juče da je bila neka crna kao beograđanka samo što je duplo šira i viša.
Auh da, mora i košulja da se pegla, možda i pantalone, smor. Pegla je nova i Piter me je zamolio da ako budem imao vremena, proučim prvo upuststvo za rukovanje. Nemam vremena. Peglu uključujem u struju i posle desetak nespretnih poteza ocenjujem da je košulja OK. Sad sam samo još jedan japi, uklopiću se u more drugih na ulici, tako sam mislio.
Ali ne, kad sam zakoračio u devetu aveniju, ništa od toga, samo neki Portorikanci u majcama na bratele utovaruju šargarepu i luk u ona njihova podzemna skladišta ispod restorana. Samo izrone iz zemlje, podigne ih lift - da, znam to, video sam u filmovima. Hm, možda je drugačije u osmoj, tamo bliže Tajms skveru, hajde da presečem četrdeset šestom ulicom. Ovde ljudi kada idu ulicom i razgovaraju preko mobilnog telefona, retko ko drži mobilni prislonjen na uvo. Ne koriste ni blutut, nego pojačaju zvučnik do daske(čuje se kao interfon), a govore u aparat direktno kao u toki-voki. Izgleda mnogo smešno, kao da svi rade za DB.
Na Tajm skveru se ponovo nisam uklopio u okolinu jer sam se našao u beskrajnom moru turista, jedva sam se probio kroz taj vašar i stigao do moje zgrade. Hol je sav u mermeru, neka voda se u slapovima spušta niz zid, a u uglu žena svira na klaviru, pravi štimung valjda, boga pitaj. U već prepun lift sam ušao poslednji i refleksno sam podigao pogled prema komandnoj tabli. Nema crvene lampice, šteta već sam bio spreman da primenim oprobanu uđi izađi metodu.

Cipele
Kancelarija je jedna velika prostorija, izdužena, može da stane jedno 80 ljudi. Kad su mi pokazali koje je moje mesto, odmah sam primetio dve stvari. U celoj prostoriji samo tri mesta nemaju (tro) duple monitore, i jedno od ta tri je baš ovo moje. Druga stvar, kad sam zavirio ispod stola, tu su bile nečije cipele. Jeziv prizor, gde li je vlasnik? Kažu mi to su od Dimitrija, mog budućeg kolege. Kupio ih je specijalno za Njujork i onda su ga odmah prvi dan nažuljale, pa je rešio da se vrati kući u starim. Vlada opšta galama jer su svuda oko mene ljudi koji rade kao podrška za neki sistem, non stop se javljaju na telefon i objašnjavaju nešto.
E da, još dve stvari vezano za cipele. Kasnije u toku dana, jedan programer levo od mene je lagano skinuo svoje cipele, i tako je sedeo jedno vreme da bi na kraju krajnje opušteno digao noge na sto, tako u čarapama. Tako nešto stvarno nisam očekivao, samo sam se setio Saletove priče o tome kako u češkoj svi skidaju cipele kad stignu na posao, i oblače kućne sandale. Druga stvar, negde od prilike u isto vreme, ulaze dva kao radnika sa drvenim kutijama ne koje može da se sedne, i priborom za čišćenje cipela. Jedan od trejdera je samo rutinski podigao nogu, i glancanje je moglo da počne. Ritual je trajao bar pola sata, ne znam u čemu je stvar ne verujem da je gazio negde po blatu, ne bi ga našao i da je hteo...