Maraton

U nedelju je kroz cilj prošlo blizu 40 hiljada maratonaca. Maraton je stvarno čudo. Ja sam otišao onako neobavezno da bacim pogled, i gotovo da već nisam mogao da priđem od gužve. Trka je već bila pri kraju, najbrži samo što nisu stigli. Ograde su strateški postavljene svuda okolo, nema da ideš gde oćeš nego gde te put odvede.
I tako se ja nadjem sa desne strane ulice na samom ulazu u centralni park petsto metara pre cilja. U to vreme je baš tuda protrčao mršavi Brazilac, totalno neprimećeno. Na vestima posle kažu to je pobednik. Posle par minuta pristižu i ostali, i tu posmatrači već kreću sa bodrenjem.
Bodrenje se ovde shvata kao ozbiljan posao i celodnevna aktvnost, pa tako neki ponesu i hranu i piće, u pletenoj korpi za izlete. Bodri se svaki pojednačni učesnik rečima: "još malo", "izdrži", "možeš ti to". Još je zanimljivije kad pristignu maratonci amateri u svim mogućim vrstama dresova, neki i u kostimima(balerina, nilski konj). Skoro svi imaju flomasterom ispisano ime na majci tako da se sada bodri svako poimenično: "ne odustaj sad Henri", "ajmo ajmo Rodrigez" i tako puta četrdeset hiljada. Očekivao sam da vidim bar nekog u "Žigić" Zvezdinom dresu, ali ništa, par nekih Hrvata samo.
Velika zvezda maratona je Lens Armstrong pa zato svi drže fotoaparate na gotovs, puno ljudi je došlo samo zbog njega. Kritični trenutak traje manje od sekunde, aparati škljocaju, svi osim mog - neće sa praznim baterijama. Lens je inače postavio unapred sebi zadatak da istrči za manje od 3 sata, i uspeo je - stigao je na cilj posle tačno 2:59:23 , jedva živ. Maltene su morali na nosila da ga stavljaju, u bunilu je posle izjavio za javnost: "u bre, mislio sam da je ovaj maraton lakši".
Ko je još pretrčao maraton osim Lensa - nema ko nije: čovek bez nogu na skejtbordu, čovek bez nogu na nekim oprugama, žena od devedesetak godina u aerodinamičnim kolicima itd itd.
Pošto sam ispratio pogledom desetak hiljada maratonaca, tu je malo počelo da mi se vrti u glavi pa sam rešio da krenem polako kući. Ali kako, zarobljen sam na desnoj strani ulice, preko ne može nikako jedino skroz do cilja da idem pa tu da pređem. Svi prelazi zatvoreni i ograđeni, hvata me panika, kao Berlinski zid. Neki ljudi mi prilaze i traže pomoć:"Imam prijatelja na 'drugoj strani' ", ja samo odmahujem glavom. Ne može čak ni poprečna ulica da se pređe, iz nekog razloga. Ja sam naivno probao ali su me istog trenutka presekla tri oštra "STOP" izgovorena kroz megafon negde meni iza leđa. Chief Wiggum u akciji..


Pošto se obično u civilizovanim zemljama posle tri upozorenja puca iz puške, stao sam istog trenutka i vratio se nazad.
Pola minuta kasnije bio na drugoj strani ulice. Prošao sam kroz metro stanicu koja je sve vreme bila na deset metara od mene.