Tip skijaša: 1

Najbliže mesto za skijanje je Windham. Sablasno mesto na ruti 23 ;) sa desetak kuca, crkvom i školom. Kao u filmovima - slučajevi ubistava se nikad ne rešavaju jer svi, zajedno sa šerifom, su povezani i umešani..
Planina nije bas impresivna, najviše kvari utisak listopadno drveće, ali je skijanje odlično. Kad se iznamljuje oprema treba da se popuni neki formular elektronski gde te prvo pitaju koji si tip skijaša 1, 2 ili 3. Pored svakog broja je ilustracija: broj jedan - čikica sa nogama u 'x' a štapovi svaki na svoju stranu, broj dva čikica u pravilnom čučećem položaju i paralelnim skijama, i broj tri čikica na snoubordu leti kroz vazduh okrenut naglavačke.
Zaokružio sam broj dva, ali svejedno letenje kroz vazduh nisam izbegao.

Skijanje i vožnja bicikla se nikad ne zaboravljaju

Traume iz vojske

Sad sam baš sanjao kako su svi dosli na posao u uniformi osim mene, a ovaj jedan Indijac kolega je kao neki oficir. Kaže, ništa samo danas malo da pokupite to lišće ispred zgrade što ima.

Imao sam jednog vodnika cigu, verovatno zato. Sećam se kad je upao u rupu do pojasa dok je demonstrirao korišćenje zaštitne m. na poligonu.
Posle je reko: ovo nemoj nikom da pričate..

FNX drugari

Malo kući

Da bih stigao do Beograda moram prvo da uhvatim voz za Filadelfiju, pa voz za aerodrom pa avion za Pariz pa avion za Beograd. Nijedna karika u dugačkom lancu ne sme da zakaže inače - ne vrati se ja kući. Ipak sve je bilo ok, nisam za džabe ostavio jedno sedam-osam sati lufta. Jedino što zamalo nisam zakasnio na ovaj prvi voz, ali to je samo zato što patim od "last minute shopping" disorder-a.
Na areodromu u Parizu sam stao u red za Jatov avion, i tu sam imao priliku da se postepeno priviknem na srpski jezik i ove naše balkanske fizionomije (da ne kažem seljačke face;))
U Beograd kad sam sleteo prvo što me je dočekalo je ogromni bilbord sa Bogoljubom(verovatno poternica) i pejzaži kao posle nuklearnog rata.


Za auto sam sutra odmah produžio registraciju, na mufte. Ne trebaju nikakvi sertifikati za gas, samo ako nisam neki inspektor, u tom slučaju po pravilima mora da se ide u Vinču. Ali sve jedno ću morati kasnije da to završim, oseća se plin u zadnje vreme u kabini, kao da curi negde majku mu. Bolje da to pogledaju stručnjaci sa Mašinskog fakulteta ili možda sa instituta za nuklearnu fiziku u Vinči.

Santa is on the move

Gomila polu-pijanih dedamrazova i dedamrazica svake zime tumara gradom, daje deci poklone i skandira razne dedamrazovske parole . Koncept je jednostavan a zabava zagarantovana. U subotu sam slučajno naleteo na njih dok kad sam se vraćao iz maxi diskonta. Prizor sa petsto dedamrazova na jednom mestu deluje impresivno, a atmosfera podseća na demonstracije 96-97, naročito kad zagrmi složno "ho-ho-ho" - skoro pa kao "hajmo hajde svi u napad". Umesto "šetnja, šetnja", skandira se "santa's on the move".


Razlika je što ovde organizatori insistiraju da događaj nema nikakvu političku pozadinu, i da jednostavno nema nikakvu poruku. Mada bio je i jedan black-santa, crnac u crnim čizmama, crnoj bundi sa crnom kapom, crnom bradom i crnim naočarima - ne znam da li je on hteo nešto da poruči.

Deda Mraz šeta (ne baš živahno) kuče.

Razni časopisi

mi stižu u poštansko sanduče, ali ne stižem ništa da čitam.

Podmećem novine pod tanjir, da budu od neke koristi. Ove kobasice su sa medom i žutim šećerom, kad se stave na tiganj karakterističan miris počne da se širi nešto kao karamel. Da sam ovo probao pre četiri meseca možda bi povratio, sad ništa, uživam u ukusu.

XXXXL

Ovde, u kapitalizmu, ima raznih čudnih pojava. Na primer, svi znamo kako idu oznake za veličinu: S, M, L, XL, XXL. Ili kokice kad se prodaju na ulici: mala, srednja velika kesa. E sad šta se dešava u kapitalizmu - oznaka S, znači "malo", polako izumire. Ko je lud da stavi oznaku "malo (i nikakvo)" na svoj proizvod, loše utiče na prodaju. Možda je razlog i to što potrošač malih dimenzija ne želi da ima osećaj manje vrednosti. Umesto S, sve češće oznake počinju sa M, tako da se sada S kupci malo bolje osećaju. Što se tiče XXL kupaca, za njih nisam baš siguran jer oni sad upadaju u XXXL kategoriju, veličina koja zvuči zastrašuće. Negde sam viđao čak i oznake sa četiri X.
Drugi način borbe protiv S je upotreba nekih besmislenih reči, na primer "tall" umesto "small". Kad kupujem čaj u Starbucks-u prekoputa uvek se zeznem i kažem "small", a prodavačica me onda strpljivo ispravi - mislili ste "tall", jel tako. Ali nema šanse ne mogu da se naviknem nikako, jednostavno ta imena ili nemaju smisla ili glupo zvuče ("tall" valjda znači nešto "visoko", nikako "malo"). Srednja čaša im je "grande" a velika "venti" - gde je tu logika, Ovo zadnje niko ni ne zna šta znači. Nisam jedini koji nije zadovoljan, većina ljudi teško izgovara nove termine, neki se i krevelje ili prevrću očima kad naručuju svoje tall kafe. Ali nema milosti, ko ne usvoji novu terminologiju narudžbina se ne prihvata.

U subotu se ide na pijacu

Iako kažu da je Ginis hrana a ne piće, za život i pravilnu ishranu su neophodni i drugi sastojci. Na sreću do pijace imam samo 100 metara, nema svako tu privilegiju. To i nije neka pijaca, to su u stvari samo tri tezge na trotoaru. Za rad su tek nedavno dobili specijalnu dozvolu od gradskih vlasti. Obližnji maxi diskont je odmah uložio žalbu, ne vole kad im konkurencija kvari posao. Tužba je odbijena i sada nekoliko ponosnih poljoprivrednka prodaje svoje dragocene proizvode iskvarenim gradskim protuvama. Dakle ko tu kupuje, uglavnom razni čudaci: hipici, komunisti, markobiotičari, protivnici korporacija, anti globalisti i ja. Kad ih gledam tako mi liči, čista opozicija, možda tek po neki sps-ovac. Ko zna na šta ja njima ličim, sigurno na nekog Rusa. Baba me ispituje odakle sam dok mi meri jabuke na kantar.

Sve za sedamnaest dolara,
skoro kao dva fensi sendviča na pauzi za ručak

Sve što sam jutros kupio stavio sam na jednu gomilu i slikao bez blica, pod neonskom lampom. Plan je da sve stavim u lonac, sipam vode, posolim i skuvam. Šta god na kraju ispadne, sigurno će dobro da bude.

Maraton

U nedelju je kroz cilj prošlo blizu 40 hiljada maratonaca. Maraton je stvarno čudo. Ja sam otišao onako neobavezno da bacim pogled, i gotovo da već nisam mogao da priđem od gužve. Trka je već bila pri kraju, najbrži samo što nisu stigli. Ograde su strateški postavljene svuda okolo, nema da ideš gde oćeš nego gde te put odvede.
I tako se ja nadjem sa desne strane ulice na samom ulazu u centralni park petsto metara pre cilja. U to vreme je baš tuda protrčao mršavi Brazilac, totalno neprimećeno. Na vestima posle kažu to je pobednik. Posle par minuta pristižu i ostali, i tu posmatrači već kreću sa bodrenjem.
Bodrenje se ovde shvata kao ozbiljan posao i celodnevna aktvnost, pa tako neki ponesu i hranu i piće, u pletenoj korpi za izlete. Bodri se svaki pojednačni učesnik rečima: "još malo", "izdrži", "možeš ti to". Još je zanimljivije kad pristignu maratonci amateri u svim mogućim vrstama dresova, neki i u kostimima(balerina, nilski konj). Skoro svi imaju flomasterom ispisano ime na majci tako da se sada bodri svako poimenično: "ne odustaj sad Henri", "ajmo ajmo Rodrigez" i tako puta četrdeset hiljada. Očekivao sam da vidim bar nekog u "Žigić" Zvezdinom dresu, ali ništa, par nekih Hrvata samo.
Velika zvezda maratona je Lens Armstrong pa zato svi drže fotoaparate na gotovs, puno ljudi je došlo samo zbog njega. Kritični trenutak traje manje od sekunde, aparati škljocaju, svi osim mog - neće sa praznim baterijama. Lens je inače postavio unapred sebi zadatak da istrči za manje od 3 sata, i uspeo je - stigao je na cilj posle tačno 2:59:23 , jedva živ. Maltene su morali na nosila da ga stavljaju, u bunilu je posle izjavio za javnost: "u bre, mislio sam da je ovaj maraton lakši".
Ko je još pretrčao maraton osim Lensa - nema ko nije: čovek bez nogu na skejtbordu, čovek bez nogu na nekim oprugama, žena od devedesetak godina u aerodinamičnim kolicima itd itd.
Pošto sam ispratio pogledom desetak hiljada maratonaca, tu je malo počelo da mi se vrti u glavi pa sam rešio da krenem polako kući. Ali kako, zarobljen sam na desnoj strani ulice, preko ne može nikako jedino skroz do cilja da idem pa tu da pređem. Svi prelazi zatvoreni i ograđeni, hvata me panika, kao Berlinski zid. Neki ljudi mi prilaze i traže pomoć:"Imam prijatelja na 'drugoj strani' ", ja samo odmahujem glavom. Ne može čak ni poprečna ulica da se pređe, iz nekog razloga. Ja sam naivno probao ali su me istog trenutka presekla tri oštra "STOP" izgovorena kroz megafon negde meni iza leđa. Chief Wiggum u akciji..


Pošto se obično u civilizovanim zemljama posle tri upozorenja puca iz puške, stao sam istog trenutka i vratio se nazad.
Pola minuta kasnije bio na drugoj strani ulice. Prošao sam kroz metro stanicu koja je sve vreme bila na deset metara od mene.

Melting pot

Uporedo sa primetnim promenama u načinu pisanja, a koje se najviše odražavaju u tematskom spektru i širini lepeze izražajnih sredstava, takođe prolazim i kroz preobražaje druge vrste.*

U zadnje vreme više gledam televiziju (i dalje kroz sneg), i počeo sam polako da prihvatam sve ono što bi isti ja, a i svako drugi normalan, pre samo dva meseca odbacio. Na primer onaj njihov minimaks, to mi je zabavno da gledam, čak mi je i smešno kad ispriča vic. Policajci su mi isto omiljeni, hapse razne sitne kriminalce i snimaju kamerom. Ima i jurnjava kolima.


Druga stvar, uvek me je nerviralo kad ljudi na raznim forumima umesto potpisa stavljaju poslovice na engleskom jeziku, uglavnom naši ljudi iz dijaspore. Ali zato sad, kad god čujem tako neku mudrost, odmah mi se ureže u mozak i posle imam potrebu da je izdeklamujem prvom pogodnom prilikom. Na primer: "lud je ko uporno ponavlja isto a očekuje različite rezultate", hehe zaboravio sam kako tačno ide na engleskom;)
Sad, kako sam postao glupi amerikanac, kako su mi isprali mozak - ne bi znao da kažem, možda je masna hrana u pitanju, a možda i zato što gledam tv bez antene. Najverovatnije ovo zadnje.

Pozdrav,
- Every one can find fault, few can do better -


_____________________________________________
*Rečenica sklopljena uz pomoć google search-a

Šta je rekao profesor

U vreme studentskih demonstracija 96/97 jedan profesor je na radiju izjavio kako mladi u stvari treba što više da idu u inostranstvo. Tako mogu najbolje da vide da nisu ništa gluplji od ostalih, ali ni pametniji.

Nisam dao da mi ugrade kablovsku televiziju, jer nemam vremena da gledam. Ipak juče sam prvi put posle tri meseca upalio tv da proverim da li može nešto da se vidi bez antene. Kroz sneg sam razaznao na vestima da je na taj dan bilo čak tri ubistva. Verovatno neki sitni dileri - nas, običan narod, valjda niko neće da dira.
Drugo što su javili, gradska vlada je rešila da ukine masnu hranu u restoranima. Duvan je već zabranjen - fala bogu. Ništa lepše nego kad izađeš iz kafančine a ne smrdiš na duvan.

Američka jakna

Evo već je zima došla - ko bi reko. Pošto me ipak nisu deportovali odavde, suprotno mojim predviđanjima, sad moram još i da kupim zimsku jaknu, od kuće sam poneo samo kratke majce i košulje.
Rešio sam da iskoristim to što sam u Americi, vodećoj svetskoj sili, i da kupim nešto made in USA, što u prevodu znači kvalitetno i izdržljivo, super, mnogo dobro, itd. Ali kako kad Kinezi preuzeše sve, sve je made in Kina, nemožeš da ih zaobiđeš sve i da hoćeš.
A nećeš. Evo na primer čuveni kineski autobus za Filadelfiju samo deset dolara, ko je lud da ide nekim drugim prevozom. U glavnom mrka kapa, žuta rasa će da nadvlade sve ostale nema priče. Još ranije sam slušao na radiju da američki bogataši šalju decu na kurseve Kineskog, da na vreme budu spremni za novo novo doba, dotle je to došlo.
E sad šta se desilo, neznam šta i kako oni, ali ja nisam hteo tako lako da se predam, nekako se probudio u meni američki patriotizam, po svaku cenu ima da nađem ono što sam namerio. Probam prvo preko interneta, ukucam u gugl ključne reči "made in USA", i ima, izbaci par nekih rezultata. Ali uglavnom neki neguledni sajtovi koji propagiraju "kupujmo domaće", verovatno sa istim efektom kao i Žene u crnom kod nas kad nešto apeluju na javnost.


Kad sam sad to pomenuo, da dodam da sam uhvatio neku opozicionu radio stanicu. Po ceo dan puštaju neke emisije protiv Buša, protiv rata, dosadiše i bogu i ljudima. Svaki dan obrađuju drugu temu, od robova iz Afrike, genocida nad Indijancima, do invazije na Irak, nagrdiše Ameriku na sva zvona, kao Vučić da je glavni urednik. Čaveza stalno citiraju, puštaju govore. Taj Čavez je sad pre mesec dana ladno odšetao od zgrade UN gore do Harlema i napravio mini miting. Obećavao jeftinu naftu, pozivao na ustanak, boga pitaj šta sve ne.
I tako oni emituju opušteno, šire defetizam, i još plus neprestano traže od naroda pare, to im je valjda jedini izvor prihoda. Mogu da pretpostavim kako cija nije raspoložena da im podrži projekat, dosta im je jedan b92 što moraju da plaćaju...
Dakle, malo kad sam razmislio i upotrebio logiku: "Šta je to autentično što samo ovde ima", brzo sam zaključio - naravno vojska. Jer ako i vojnu opremu daju Kinezima da im šiju onda ništa, odustajem. Brzo sam našao adrese nekoliko radnji sa vojnim viškovima, i naučio imena glavnih proizvođača. Ima tu raznih stvari vijetnamke, mornarički kaputi, pilotske jakne, kožne jakne. Izabrao sam konačno nešto što najviše liči na civilnu jaknu, marka je Schott. Ali nije lako da se nađe baš taj model. U prvom armi šopu, čim sam ušao odmah se lično gazda našao na usluzi. Fin jedan veteran iz vijetnamskog rata, vrlo poslovan:
"Jel imate Skot jakne?"
"Hmm.. Šot?"
"Khm, da, jel prodajete Šot jakne"
"Ne"
Dakle, dmah mi je objasnio da to što tražim - nema. Na kraju mi je poklonio jedan drveni dolar, sledeći put kad budem kupovao kod njega mogu da iskoristim.
Jaknu sam na kraju našao tačno preko puta zgrade gde radim, i to pošto sam već obišao pola grada. Fix ideja je ostvarena, a sad to što nigde ne piše made in USA, šta da radim - bar se ni Kina nigde ne spominje.

Edison

Petak je poslednji radni dan za Dimu, od ponedeljka radi na drugom mestu. Niko ne razume zašto je napustio našu izvanrednu i blistavu korporaciju sa kancelarijom na Tajm Skveru, da bi otišao da radi u fabriku supe u tamo nekom predgrađu Filadelfije. On ne odgovara na provokacije, samo se smeška i kaže videćemo "who makes more money". Još pre dve nedelje smo napravili plan da u subotu odem kod njega na oproštajni roštilj. On je u nekom mestu kad se krene prema Filadelfiji maltene na pola puta, zove se Edison. Do Edisona se putuje vozom skoro sat vremena, ali nekako mi nije mi teško palo da odem. Ali zato kad me dpavlov zove da dođem u Mladenovac onda ne mogu, mnogo mi je daleko, a i šta pa to može da ima zanimljivo u tom Mladenovcu;). Edison, to je nešto drugo, sigurno tamo ima nešto specijalno. Dima me je sačekao na stanici, u njegovom belom audiju 100 iz devedeset i neke.
"Sad ćeš da vidiš šta je prava Amerika, šta je život u predgrađu", reče i upali 2.4 litarski motor.
Bio je nervozan dok je vozio, nervirao se zbog advokata kojeg će morati da angažuje. Kompanija koja mu je izdala predhodni stan hoće da mu otme jedno pet šest hiljada jer nije poštovao valjda proceduru kad se odjavljivao. Kuka na sav glas, "Uvek te uhvate na sitna slova iz ugovora koji si potpisao, ne možeš im ništa". Jedino mu se sviđa plata u ovoj zemlji, kaže, ništa drugo nevalja, NIŠTA! :). Ni kola ne može da popravi 'ko čovek, hoće da mu menjaju ceo motor zbog nekog sitnog kvara.

Kobajagi vozim Audi

Ja i onako ponekad, kad se vraćam sa posla ulicama koje se seku pod pravim uglom, imam osećaj kao da sam u matriksu gde ti je sve Neko već zacrtao šta ćeš i kako ćeš da radiš. Centralni deo paklenog mehanizma su soliteri sa milionima kvadratnih metara poslovnog prostora gde jedinke vredno rade i proizvode pare. Sporedni deo sistema su razni servisi za obnavljanje energije potrebne za rad: ovde ćeš da spavaš, tu ćeš da pereš veš, tamo da ideš u kupovinu. Subotom i nedeljom ćeš da ideš u ograđeni park da se malo igraš. Pri kretanju ima da koristiš isključivo pravce sever-jug ili istok-zapad. Ako pri kretanju naiđeš na ogradu, ne idi dalje.
Jednom smo Alek i ja naivno hteli da odemo do Hadson reke da vidimo šta ima i kakva je obala, i šta se desilo, odjednom je trotar jednostavno nestao, nismo mogli dalje. Isto tako Džim Keri u filmu "Trumanov Šou" nije mogao nikako da pređe most preko reke i vidi šta je sa druge strane.:))
Dakle ja sam već bio razvio svoju sopstvenu matrix teoriju, samo mi je još falio Dimitri sa njegovim paranoičnim napadima, tako da sam pokušao da skrenem priču na vedrije teme, uglavnom vezano za hranu. Insistirao je da svratimo u neku rusku radnju, gde ima da se kupi svašta iz uvoza. Unutra rade neke ruske žene, sve su cene i natpisi na ruskom, i kupci su rusi. Video sam da imaju neko suvo dimljeno meso pa sam kupio jedno pola kile. To je ovde ekskluzivna stvar, ko zna kad ću ponovo da imam priliku. Pečenica prste da poližeš. Kasnije sam video da na etiketi piše made in Pensilvania;)
Kad smo stigli kod njega kući, Dima je stavio dve ogromne krmenadle na njegov portabl roštilj (radi na plin), i jedno tri četi ogromna krompira u rernu da se peku. Prvo ih je zavio u al. foliju, tako je video da rade u Vendy's. Popili smo i po jedno nemačko pivo (Vaštajner valjda).
Na rastanku mi je spakovao u ranac jedan krompir što nam je ostao i dva litra ukrajinskog kvasa, etiketa na ćirilici.

Skajp

Marina i Andrijana neće da idu na spavanje, a četiri je sata ujutru:)

Velika plaža

Rešio sam da odem za vikend na plažu dok je još toplo vreme. Posle mogu da se pohvalim gde sam bio kad me na poslu pitaju kako sam proveo vikend. U svari to nije bio vikend nego ponedeljak, ali je bio praznik - Dan rada. Kod nas je dan rada prvi maj a ovde je izgleda 4. septembar.. Moraću da proverim na vikipediji u čemu je stvar.
Labour day je istovremeno i zvanično poslednji dan letnje sezone, što znači da posle četvrtog se valjda više ne ide na plažu i manje se posećuju parkovi i izletišta. Dimitri, moj vodič i tumač svih mogućih fenomena (bolesnog ;) ) američkog društva kaže da ljudi tada, kao po naređenju, jednostavno prestanu sa svim aktivnostima u prirodi :). Nisam baš nešto primetio, ovde je centralni park (Ada) vazda pun, ali ko zna, možda je drugačije kod njega u Edisonu (Sremčica).
Do Long Beach-a se ide vozom, i stiže se za pedeset minuta tačno. Na stanicu sam otišao oko jedanaest, bez ikakvih rekvizita, kupio sam neki ranac usput za 25 dolara, trebaće mi sigurno i kasnije. Povratne vozne karte se prodaju u paketu sa ulaznicom za plažu. Sedam dolara mora da se plati da bi ušao na plažu koja je u vlasništvu države (malo im je porez što im plaćamo ;) ). Znači sve je uhodano i ubrzo sam bio u vozu zajedno sa još milion ljudi sa suncobranima i rančevima punim hrane. Voz je neverovatno efikasan, i satnica se poštuje u minut.
Long Bič je jedno malo mesto gde su kuće i automobili kao na Dedinju, ali zato radnjice im izgledaju kao neke iz Železnika. Vrlo čudna pojava. Sve je pusto i tiho kao da je atomska bomba pala juče, nikog na ulicama samo poneki auto prođe. Kako se ne poubijaju tamo od dosade nije mi jasno, ili možda ljudi i ne žive tu možda je to samo kao neko vikend naselje...

Tamo su kuće od čokolade ...

Za razliku od Njujorka gde stalno nailaziš na nekakve ograde (npr. bodljikavom žicom se brane prostori između zgrada, gradilišta i slično - nisam još primetio mitraljeska gnezda), ovde je sve širko otvoreno i ništa osim negde žive ograde ne deli susedna dvorišta. Siguran sam ipak, da je prostor dobro pokriven raznim ultrazvučnim-infracrvenim senzorima, za svaki slučaj. A ja sam se još motao okolo sa fotoaparatom, bukvalno sam jedini bio na ulici.


Plaža je, kao što joj i ime kaže, dugačka. Kilometri i kilometri lepog belog peska, ali ne vredi, okean nema bukvalno nikakav miris. Da ne mirišu ove kreme za sunčanje ne bi uopšte imao osećaj da si negde na moru. Još je krenuo neki vetar da duva i da pravi ogromne talase. Nema ništa od plivanja, voda nije baš izgledala gostoljubivo. Najgore je što kažu da ima i jakih morskih struja tu, čak na zvaničnom sajtu postoji i uputstvo kako treba postupiti u slučaju da struja krene da te nosi. Uputsvo se svodi na to da pustiš da te struja nosi, pa kad krene da gubi snagu i da se rasplinjava onda treba polako da kreneš da plivaš nazad prema obali (može i ka afričkoj obali ako je bliža u tom trenutku ;)), jer inače nema šanse da možeš da se odupreš. I tako te prvo naplaše pa još i zabodu one crvene zastavice, čuvari plaže sa narandžastim bovama patroliraju non stop i opominju, i sad ti čik uđi u vodu ako smeš. Ali ipak morao sam da probam da ne bude da sam džabe dolazio, a i video sam neka mala deca bez problema ulaze, bacaju ih oni talasi nazad na obalu, nema veze.
Posle pet minuta sam ipak prepustio teritoriju surferima, i pokušao na suncu da se nekako oporavim od ledene vode. Bez uspeha nije dao jak vetar. Ali svejedno, sunce me je spržilo za ta dva sata vrlo efikasno, to sam shvatio tek kad sam došao kući. Bio sam kao Rodni kad ga je Del ostavio da spava u solarijumu koji je predhodno odvrnuo na najjače.
Najgore je što odmah ujutru idem na posao, moraću sad još i da objašnjavam šta mi se desilo....

Majami

Pošto mnogo rade, ljudi onda prave velike planove za vikend. Prošle nedelje je jedan kolega skoknuo do Las Vegasa. Mene Dimitri tera da idemo u Majami, ali ne za vikend nego na 7 dana. Kaže svaki put kad ode tamo posle hoće ponovo, tako da je bio već četiri puta - toliko mu se sviđa. Ali pošto bi me to koštalo oko dve hiljade ipak ne možda neki drugi put, više mi se isplati da idem 10 godina za redom u Crnu Goru na more:). Na Kubu je valjda zabranjeno da se ide, ili možeš da ideš ali te posle stave na nekakvu (crnu) listu.
Dimitri je već deset godina državljanin Amerike, a nekad kad slušam šta priča, kao da je juče došao. U glavnom se žali na sve i svašta, ništa mu se ne sviđa i non stop priča samo o tome. Nekad tako u zanosu povisi glas, pa onda kad primeti da se dere naglo stane, okrene se dva tri puta oko sebe i onda nastavi maltene šapatom. Plaši se da ga neko ne čuje, ne vole kad im kritikuješ državu, kaže. Ne kupuje američku robu, znači nikako ford ili nike, samo audi i adidas, hranu kupuje isklučivo po nekim ruskim radnjama. Jednom mu je, priča tako, hitno trebao doktor pa je pozvao telefonom. Očekivao je da će prvo da ga pitaju šta mu je, a ne da li će da plati karticom ili čekovima ;).
Prvi dan kada je došao da radi, zvao je ženu telefonom da se pohvali kako radi na sred Brodveja. Sledeći dan mu se već smučilo, psuje one turiste ne može od njih da se probije do zgrade. Kao da mu se ta muka skupljala zadnjih 10 godina, i sad je konačno mašao nekog kome može da se izjada. Naročito je voleo Aleka dok je bio tu. Kad Alek ili ja uđemo u ofis, Dimu kao sunce da je obasjalo. Ne može da sedi sa ovim Amerikancima robotima, oseća pritisak kao da mu je neko stavio sto kila na leđa, tako kaže:)). Mada vidim da se smorio i od ovog Indijca što sedi pored njega, ali ne sme mnogo na glas da se žali, to je bi već bilo po nacionalnoj osnovi. Ja mu predlažem da se vrati u Ukrajinu, ali naravno ne pada mu na pamet, verovatno bi malo teže odatle mogao da skokne do Majamija...

Ciganija

Ko kaže da u Njujorku ne mogu da se peku paprike - kad ovo nije aktiviralo alarm, neće sigurno ni pravi požar...

Samo da se jede i da se pije

Kad nisu na poslu, ljudima je ovde glavna zabava da jedu i da piju pivo. Hm, sad se više ne sećam kako je kod nas, možda nešto slično. Uglavnom, još od ranog jutra, hiljade ljudi po restoranima koji su leti otvoreni prema ulici, sede i jedu. I za doručak i za užinu, ručak, večeru, u svako doba dana hiljade vilica vredno žvaću u istom ritmu, ruke užurbano zavijaju meksičke fahitase i kesedilje, tortilje, umače se u male činijice sa sosevima cedi se kečap iz flašica.

Fajitas

Jednom je u kancelariji gde radim neko uzviknuo "besplatan sladoled na spratu ispod", neko je valjda častio nisam siguran. Prvo je dve sekunde trajao tajac, a onda stampedo. Pošto sam ubrzo ostao sam u kancelariji gde radi oko 30-40 ljudi, malo mi je bilo neprijatno pa sam odlučio da odem kobajagi da sipam vodu da pijem, samo da me ne zateknu tu kad počnu da se vraćaju sa svojim sladoledima. Posle sam i ja naučio da trčim, naročito kad je besplatna pica u pitanju, to je ušteda od čitavih 10 dolara koje bi potrošio za ručak.
Kad dođe kraj radne nedelje, u četvrtak ili petak uveče, onda ljudi vole da izađu u bar, ili prvo u neki restoran da jedu pa onda u neki bar da popiju pivo - i to je to. Uh, ponovo ne mogu da se setim da li kod nas ima nešto više ovoga. Dobro nije baš tako, evo naprimer kad tu bio Alek bili smo u nekom baru gde navodno imaju 500 vrsta piva (ja sam dobio neko sa čokoladom boga pitaj šta je). Pa posle u drugi gde služe pileća krilca mnogo ljuta, po tome je poznat (atomic wings), pa posle u neku kuglanu koja ima tri-četiri sprata.

Rosketovo omiljeno pivo

Uglavnom ima, nije da nema gde da se ode, samo ko je dovoljno radoznao i kome nije žao da potroši 70-80-90 dolara odjednom. Ja sam bio radoznao jedno dva tri puta tako, posle sam video odneo vrag šalu. Sad kad me pita Brano na kraju radnog vremena: "'Oćemo da odemo nešto da pojedemo" - a ne, znam za jadac, imam neka važna posla kući da obavim...

Market "Padina"

Juče sam napokon otišo u prodavnicu, u mom kraju su prodavnice sigurno iz sedamdesetih kao naši stari c-marketi u centru grada. Nasao sam jednu poveću (kao veliki market Padina, a malo i udara na nos - kao market Padina). Svi proizvodi čudno izgledaju, pola sata sam se premišljao i razgledao. Na kraju sam uzeo:

-2 kila brasna- na etiketi pise "odlicno za hleb"

-litar posnog mleka

-pola litre vode (čista sa planine)

-pakovanje špageta

-"pravi" grčki jogurt

-američka kisela pavlaka

-pola kile brokolija (svež je)

-2x1,8 litara Tropicana soka

-10 "organic jaja" (žumance je skoro pa belo)

Sve ukupno 35 dolara = 2.500 dinara.

I tako.., kad su tikvice(kalifornijske) 6.5 dolara za pola kile dokle je to doslo.. Kod nas su 15 dinara.

Na kasi mi je kucala pomocu programa "Quck Sell".I tako to potrpam u plastične kese i nosim kući - petsto metara dalje je Tajm Skver :)

Tek danas sam dobio kući internet - bežični inernet koji ustvari kradem od komšije, he he.

Ponedeljak

Sat je histerično počeo da zvoni(da pišti) oko pola osam, to ga je Piter namestio tako. Tek posle sam shvatio da ide jedno 25 minuta u napred, što znači da je nije bilo pola osam nego sedam sati. Ali nisam hteo da ga podešavam, bolje tako neka radi, inače ću sigurno da kasnim svaki dan. Pogotovo što na posao idem peške pa uvek mislim da mi ne treba više od pet minuta. U stvari nema šanse da bude pet minuta pošto ima da se ide osam blokova, što prema računici iskusnijih ny-pešaka, iznosi ukupno 8x1.5min=12min. Valjda neću da promašim zgradu, sećam se od juče da je bila neka crna kao beograđanka samo što je duplo šira i viša.
Auh da, mora i košulja da se pegla, možda i pantalone, smor. Pegla je nova i Piter me je zamolio da ako budem imao vremena, proučim prvo upuststvo za rukovanje. Nemam vremena. Peglu uključujem u struju i posle desetak nespretnih poteza ocenjujem da je košulja OK. Sad sam samo još jedan japi, uklopiću se u more drugih na ulici, tako sam mislio.
Ali ne, kad sam zakoračio u devetu aveniju, ništa od toga, samo neki Portorikanci u majcama na bratele utovaruju šargarepu i luk u ona njihova podzemna skladišta ispod restorana. Samo izrone iz zemlje, podigne ih lift - da, znam to, video sam u filmovima. Hm, možda je drugačije u osmoj, tamo bliže Tajms skveru, hajde da presečem četrdeset šestom ulicom. Ovde ljudi kada idu ulicom i razgovaraju preko mobilnog telefona, retko ko drži mobilni prislonjen na uvo. Ne koriste ni blutut, nego pojačaju zvučnik do daske(čuje se kao interfon), a govore u aparat direktno kao u toki-voki. Izgleda mnogo smešno, kao da svi rade za DB.
Na Tajm skveru se ponovo nisam uklopio u okolinu jer sam se našao u beskrajnom moru turista, jedva sam se probio kroz taj vašar i stigao do moje zgrade. Hol je sav u mermeru, neka voda se u slapovima spušta niz zid, a u uglu žena svira na klaviru, pravi štimung valjda, boga pitaj. U već prepun lift sam ušao poslednji i refleksno sam podigao pogled prema komandnoj tabli. Nema crvene lampice, šteta već sam bio spreman da primenim oprobanu uđi izađi metodu.

Cipele
Kancelarija je jedna velika prostorija, izdužena, može da stane jedno 80 ljudi. Kad su mi pokazali koje je moje mesto, odmah sam primetio dve stvari. U celoj prostoriji samo tri mesta nemaju (tro) duple monitore, i jedno od ta tri je baš ovo moje. Druga stvar, kad sam zavirio ispod stola, tu su bile nečije cipele. Jeziv prizor, gde li je vlasnik? Kažu mi to su od Dimitrija, mog budućeg kolege. Kupio ih je specijalno za Njujork i onda su ga odmah prvi dan nažuljale, pa je rešio da se vrati kući u starim. Vlada opšta galama jer su svuda oko mene ljudi koji rade kao podrška za neki sistem, non stop se javljaju na telefon i objašnjavaju nešto.
E da, još dve stvari vezano za cipele. Kasnije u toku dana, jedan programer levo od mene je lagano skinuo svoje cipele, i tako je sedeo jedno vreme da bi na kraju krajnje opušteno digao noge na sto, tako u čarapama. Tako nešto stvarno nisam očekivao, samo sam se setio Saletove priče o tome kako u češkoj svi skidaju cipele kad stignu na posao, i oblače kućne sandale. Druga stvar, negde od prilike u isto vreme, ulaze dva kao radnika sa drvenim kutijama ne koje može da se sedne, i priborom za čišćenje cipela. Jedan od trejdera je samo rutinski podigao nogu, i glancanje je moglo da počne. Ritual je trajao bar pola sata, ne znam u čemu je stvar ne verujem da je gazio negde po blatu, ne bi ga našao i da je hteo...