Santa is on the move

Gomila polu-pijanih dedamrazova i dedamrazica svake zime tumara gradom, daje deci poklone i skandira razne dedamrazovske parole . Koncept je jednostavan a zabava zagarantovana. U subotu sam slučajno naleteo na njih dok kad sam se vraćao iz maxi diskonta. Prizor sa petsto dedamrazova na jednom mestu deluje impresivno, a atmosfera podseća na demonstracije 96-97, naročito kad zagrmi složno "ho-ho-ho" - skoro pa kao "hajmo hajde svi u napad". Umesto "šetnja, šetnja", skandira se "santa's on the move".


Razlika je što ovde organizatori insistiraju da događaj nema nikakvu političku pozadinu, i da jednostavno nema nikakvu poruku. Mada bio je i jedan black-santa, crnac u crnim čizmama, crnoj bundi sa crnom kapom, crnom bradom i crnim naočarima - ne znam da li je on hteo nešto da poruči.

Deda Mraz šeta (ne baš živahno) kuče.

Razni časopisi

mi stižu u poštansko sanduče, ali ne stižem ništa da čitam.

Podmećem novine pod tanjir, da budu od neke koristi. Ove kobasice su sa medom i žutim šećerom, kad se stave na tiganj karakterističan miris počne da se širi nešto kao karamel. Da sam ovo probao pre četiri meseca možda bi povratio, sad ništa, uživam u ukusu.

XXXXL

Ovde, u kapitalizmu, ima raznih čudnih pojava. Na primer, svi znamo kako idu oznake za veličinu: S, M, L, XL, XXL. Ili kokice kad se prodaju na ulici: mala, srednja velika kesa. E sad šta se dešava u kapitalizmu - oznaka S, znači "malo", polako izumire. Ko je lud da stavi oznaku "malo (i nikakvo)" na svoj proizvod, loše utiče na prodaju. Možda je razlog i to što potrošač malih dimenzija ne želi da ima osećaj manje vrednosti. Umesto S, sve češće oznake počinju sa M, tako da se sada S kupci malo bolje osećaju. Što se tiče XXL kupaca, za njih nisam baš siguran jer oni sad upadaju u XXXL kategoriju, veličina koja zvuči zastrašuće. Negde sam viđao čak i oznake sa četiri X.
Drugi način borbe protiv S je upotreba nekih besmislenih reči, na primer "tall" umesto "small". Kad kupujem čaj u Starbucks-u prekoputa uvek se zeznem i kažem "small", a prodavačica me onda strpljivo ispravi - mislili ste "tall", jel tako. Ali nema šanse ne mogu da se naviknem nikako, jednostavno ta imena ili nemaju smisla ili glupo zvuče ("tall" valjda znači nešto "visoko", nikako "malo"). Srednja čaša im je "grande" a velika "venti" - gde je tu logika, Ovo zadnje niko ni ne zna šta znači. Nisam jedini koji nije zadovoljan, većina ljudi teško izgovara nove termine, neki se i krevelje ili prevrću očima kad naručuju svoje tall kafe. Ali nema milosti, ko ne usvoji novu terminologiju narudžbina se ne prihvata.

U subotu se ide na pijacu

Iako kažu da je Ginis hrana a ne piće, za život i pravilnu ishranu su neophodni i drugi sastojci. Na sreću do pijace imam samo 100 metara, nema svako tu privilegiju. To i nije neka pijaca, to su u stvari samo tri tezge na trotoaru. Za rad su tek nedavno dobili specijalnu dozvolu od gradskih vlasti. Obližnji maxi diskont je odmah uložio žalbu, ne vole kad im konkurencija kvari posao. Tužba je odbijena i sada nekoliko ponosnih poljoprivrednka prodaje svoje dragocene proizvode iskvarenim gradskim protuvama. Dakle ko tu kupuje, uglavnom razni čudaci: hipici, komunisti, markobiotičari, protivnici korporacija, anti globalisti i ja. Kad ih gledam tako mi liči, čista opozicija, možda tek po neki sps-ovac. Ko zna na šta ja njima ličim, sigurno na nekog Rusa. Baba me ispituje odakle sam dok mi meri jabuke na kantar.

Sve za sedamnaest dolara,
skoro kao dva fensi sendviča na pauzi za ručak

Sve što sam jutros kupio stavio sam na jednu gomilu i slikao bez blica, pod neonskom lampom. Plan je da sve stavim u lonac, sipam vode, posolim i skuvam. Šta god na kraju ispadne, sigurno će dobro da bude.

Maraton

U nedelju je kroz cilj prošlo blizu 40 hiljada maratonaca. Maraton je stvarno čudo. Ja sam otišao onako neobavezno da bacim pogled, i gotovo da već nisam mogao da priđem od gužve. Trka je već bila pri kraju, najbrži samo što nisu stigli. Ograde su strateški postavljene svuda okolo, nema da ideš gde oćeš nego gde te put odvede.
I tako se ja nadjem sa desne strane ulice na samom ulazu u centralni park petsto metara pre cilja. U to vreme je baš tuda protrčao mršavi Brazilac, totalno neprimećeno. Na vestima posle kažu to je pobednik. Posle par minuta pristižu i ostali, i tu posmatrači već kreću sa bodrenjem.
Bodrenje se ovde shvata kao ozbiljan posao i celodnevna aktvnost, pa tako neki ponesu i hranu i piće, u pletenoj korpi za izlete. Bodri se svaki pojednačni učesnik rečima: "još malo", "izdrži", "možeš ti to". Još je zanimljivije kad pristignu maratonci amateri u svim mogućim vrstama dresova, neki i u kostimima(balerina, nilski konj). Skoro svi imaju flomasterom ispisano ime na majci tako da se sada bodri svako poimenično: "ne odustaj sad Henri", "ajmo ajmo Rodrigez" i tako puta četrdeset hiljada. Očekivao sam da vidim bar nekog u "Žigić" Zvezdinom dresu, ali ništa, par nekih Hrvata samo.
Velika zvezda maratona je Lens Armstrong pa zato svi drže fotoaparate na gotovs, puno ljudi je došlo samo zbog njega. Kritični trenutak traje manje od sekunde, aparati škljocaju, svi osim mog - neće sa praznim baterijama. Lens je inače postavio unapred sebi zadatak da istrči za manje od 3 sata, i uspeo je - stigao je na cilj posle tačno 2:59:23 , jedva živ. Maltene su morali na nosila da ga stavljaju, u bunilu je posle izjavio za javnost: "u bre, mislio sam da je ovaj maraton lakši".
Ko je još pretrčao maraton osim Lensa - nema ko nije: čovek bez nogu na skejtbordu, čovek bez nogu na nekim oprugama, žena od devedesetak godina u aerodinamičnim kolicima itd itd.
Pošto sam ispratio pogledom desetak hiljada maratonaca, tu je malo počelo da mi se vrti u glavi pa sam rešio da krenem polako kući. Ali kako, zarobljen sam na desnoj strani ulice, preko ne može nikako jedino skroz do cilja da idem pa tu da pređem. Svi prelazi zatvoreni i ograđeni, hvata me panika, kao Berlinski zid. Neki ljudi mi prilaze i traže pomoć:"Imam prijatelja na 'drugoj strani' ", ja samo odmahujem glavom. Ne može čak ni poprečna ulica da se pređe, iz nekog razloga. Ja sam naivno probao ali su me istog trenutka presekla tri oštra "STOP" izgovorena kroz megafon negde meni iza leđa. Chief Wiggum u akciji..


Pošto se obično u civilizovanim zemljama posle tri upozorenja puca iz puške, stao sam istog trenutka i vratio se nazad.
Pola minuta kasnije bio na drugoj strani ulice. Prošao sam kroz metro stanicu koja je sve vreme bila na deset metara od mene.

Melting pot

Uporedo sa primetnim promenama u načinu pisanja, a koje se najviše odražavaju u tematskom spektru i širini lepeze izražajnih sredstava, takođe prolazim i kroz preobražaje druge vrste.*

U zadnje vreme više gledam televiziju (i dalje kroz sneg), i počeo sam polako da prihvatam sve ono što bi isti ja, a i svako drugi normalan, pre samo dva meseca odbacio. Na primer onaj njihov minimaks, to mi je zabavno da gledam, čak mi je i smešno kad ispriča vic. Policajci su mi isto omiljeni, hapse razne sitne kriminalce i snimaju kamerom. Ima i jurnjava kolima.


Druga stvar, uvek me je nerviralo kad ljudi na raznim forumima umesto potpisa stavljaju poslovice na engleskom jeziku, uglavnom naši ljudi iz dijaspore. Ali zato sad, kad god čujem tako neku mudrost, odmah mi se ureže u mozak i posle imam potrebu da je izdeklamujem prvom pogodnom prilikom. Na primer: "lud je ko uporno ponavlja isto a očekuje različite rezultate", hehe zaboravio sam kako tačno ide na engleskom;)
Sad, kako sam postao glupi amerikanac, kako su mi isprali mozak - ne bi znao da kažem, možda je masna hrana u pitanju, a možda i zato što gledam tv bez antene. Najverovatnije ovo zadnje.

Pozdrav,
- Every one can find fault, few can do better -


_____________________________________________
*Rečenica sklopljena uz pomoć google search-a

Šta je rekao profesor

U vreme studentskih demonstracija 96/97 jedan profesor je na radiju izjavio kako mladi u stvari treba što više da idu u inostranstvo. Tako mogu najbolje da vide da nisu ništa gluplji od ostalih, ali ni pametniji.

Nisam dao da mi ugrade kablovsku televiziju, jer nemam vremena da gledam. Ipak juče sam prvi put posle tri meseca upalio tv da proverim da li može nešto da se vidi bez antene. Kroz sneg sam razaznao na vestima da je na taj dan bilo čak tri ubistva. Verovatno neki sitni dileri - nas, običan narod, valjda niko neće da dira.
Drugo što su javili, gradska vlada je rešila da ukine masnu hranu u restoranima. Duvan je već zabranjen - fala bogu. Ništa lepše nego kad izađeš iz kafančine a ne smrdiš na duvan.

Američka jakna

Evo već je zima došla - ko bi reko. Pošto me ipak nisu deportovali odavde, suprotno mojim predviđanjima, sad moram još i da kupim zimsku jaknu, od kuće sam poneo samo kratke majce i košulje.
Rešio sam da iskoristim to što sam u Americi, vodećoj svetskoj sili, i da kupim nešto made in USA, što u prevodu znači kvalitetno i izdržljivo, super, mnogo dobro, itd. Ali kako kad Kinezi preuzeše sve, sve je made in Kina, nemožeš da ih zaobiđeš sve i da hoćeš.
A nećeš. Evo na primer čuveni kineski autobus za Filadelfiju samo deset dolara, ko je lud da ide nekim drugim prevozom. U glavnom mrka kapa, žuta rasa će da nadvlade sve ostale nema priče. Još ranije sam slušao na radiju da američki bogataši šalju decu na kurseve Kineskog, da na vreme budu spremni za novo novo doba, dotle je to došlo.
E sad šta se desilo, neznam šta i kako oni, ali ja nisam hteo tako lako da se predam, nekako se probudio u meni američki patriotizam, po svaku cenu ima da nađem ono što sam namerio. Probam prvo preko interneta, ukucam u gugl ključne reči "made in USA", i ima, izbaci par nekih rezultata. Ali uglavnom neki neguledni sajtovi koji propagiraju "kupujmo domaće", verovatno sa istim efektom kao i Žene u crnom kod nas kad nešto apeluju na javnost.


Kad sam sad to pomenuo, da dodam da sam uhvatio neku opozicionu radio stanicu. Po ceo dan puštaju neke emisije protiv Buša, protiv rata, dosadiše i bogu i ljudima. Svaki dan obrađuju drugu temu, od robova iz Afrike, genocida nad Indijancima, do invazije na Irak, nagrdiše Ameriku na sva zvona, kao Vučić da je glavni urednik. Čaveza stalno citiraju, puštaju govore. Taj Čavez je sad pre mesec dana ladno odšetao od zgrade UN gore do Harlema i napravio mini miting. Obećavao jeftinu naftu, pozivao na ustanak, boga pitaj šta sve ne.
I tako oni emituju opušteno, šire defetizam, i još plus neprestano traže od naroda pare, to im je valjda jedini izvor prihoda. Mogu da pretpostavim kako cija nije raspoložena da im podrži projekat, dosta im je jedan b92 što moraju da plaćaju...
Dakle, malo kad sam razmislio i upotrebio logiku: "Šta je to autentično što samo ovde ima", brzo sam zaključio - naravno vojska. Jer ako i vojnu opremu daju Kinezima da im šiju onda ništa, odustajem. Brzo sam našao adrese nekoliko radnji sa vojnim viškovima, i naučio imena glavnih proizvođača. Ima tu raznih stvari vijetnamke, mornarički kaputi, pilotske jakne, kožne jakne. Izabrao sam konačno nešto što najviše liči na civilnu jaknu, marka je Schott. Ali nije lako da se nađe baš taj model. U prvom armi šopu, čim sam ušao odmah se lično gazda našao na usluzi. Fin jedan veteran iz vijetnamskog rata, vrlo poslovan:
"Jel imate Skot jakne?"
"Hmm.. Šot?"
"Khm, da, jel prodajete Šot jakne"
"Ne"
Dakle, dmah mi je objasnio da to što tražim - nema. Na kraju mi je poklonio jedan drveni dolar, sledeći put kad budem kupovao kod njega mogu da iskoristim.
Jaknu sam na kraju našao tačno preko puta zgrade gde radim, i to pošto sam već obišao pola grada. Fix ideja je ostvarena, a sad to što nigde ne piše made in USA, šta da radim - bar se ni Kina nigde ne spominje.

Edison

Petak je poslednji radni dan za Dimu, od ponedeljka radi na drugom mestu. Niko ne razume zašto je napustio našu izvanrednu i blistavu korporaciju sa kancelarijom na Tajm Skveru, da bi otišao da radi u fabriku supe u tamo nekom predgrađu Filadelfije. On ne odgovara na provokacije, samo se smeška i kaže videćemo "who makes more money". Još pre dve nedelje smo napravili plan da u subotu odem kod njega na oproštajni roštilj. On je u nekom mestu kad se krene prema Filadelfiji maltene na pola puta, zove se Edison. Do Edisona se putuje vozom skoro sat vremena, ali nekako mi nije mi teško palo da odem. Ali zato kad me dpavlov zove da dođem u Mladenovac onda ne mogu, mnogo mi je daleko, a i šta pa to može da ima zanimljivo u tom Mladenovcu;). Edison, to je nešto drugo, sigurno tamo ima nešto specijalno. Dima me je sačekao na stanici, u njegovom belom audiju 100 iz devedeset i neke.
"Sad ćeš da vidiš šta je prava Amerika, šta je život u predgrađu", reče i upali 2.4 litarski motor.
Bio je nervozan dok je vozio, nervirao se zbog advokata kojeg će morati da angažuje. Kompanija koja mu je izdala predhodni stan hoće da mu otme jedno pet šest hiljada jer nije poštovao valjda proceduru kad se odjavljivao. Kuka na sav glas, "Uvek te uhvate na sitna slova iz ugovora koji si potpisao, ne možeš im ništa". Jedino mu se sviđa plata u ovoj zemlji, kaže, ništa drugo nevalja, NIŠTA! :). Ni kola ne može da popravi 'ko čovek, hoće da mu menjaju ceo motor zbog nekog sitnog kvara.

Kobajagi vozim Audi

Ja i onako ponekad, kad se vraćam sa posla ulicama koje se seku pod pravim uglom, imam osećaj kao da sam u matriksu gde ti je sve Neko već zacrtao šta ćeš i kako ćeš da radiš. Centralni deo paklenog mehanizma su soliteri sa milionima kvadratnih metara poslovnog prostora gde jedinke vredno rade i proizvode pare. Sporedni deo sistema su razni servisi za obnavljanje energije potrebne za rad: ovde ćeš da spavaš, tu ćeš da pereš veš, tamo da ideš u kupovinu. Subotom i nedeljom ćeš da ideš u ograđeni park da se malo igraš. Pri kretanju ima da koristiš isključivo pravce sever-jug ili istok-zapad. Ako pri kretanju naiđeš na ogradu, ne idi dalje.
Jednom smo Alek i ja naivno hteli da odemo do Hadson reke da vidimo šta ima i kakva je obala, i šta se desilo, odjednom je trotar jednostavno nestao, nismo mogli dalje. Isto tako Džim Keri u filmu "Trumanov Šou" nije mogao nikako da pređe most preko reke i vidi šta je sa druge strane.:))
Dakle ja sam već bio razvio svoju sopstvenu matrix teoriju, samo mi je još falio Dimitri sa njegovim paranoičnim napadima, tako da sam pokušao da skrenem priču na vedrije teme, uglavnom vezano za hranu. Insistirao je da svratimo u neku rusku radnju, gde ima da se kupi svašta iz uvoza. Unutra rade neke ruske žene, sve su cene i natpisi na ruskom, i kupci su rusi. Video sam da imaju neko suvo dimljeno meso pa sam kupio jedno pola kile. To je ovde ekskluzivna stvar, ko zna kad ću ponovo da imam priliku. Pečenica prste da poližeš. Kasnije sam video da na etiketi piše made in Pensilvania;)
Kad smo stigli kod njega kući, Dima je stavio dve ogromne krmenadle na njegov portabl roštilj (radi na plin), i jedno tri četi ogromna krompira u rernu da se peku. Prvo ih je zavio u al. foliju, tako je video da rade u Vendy's. Popili smo i po jedno nemačko pivo (Vaštajner valjda).
Na rastanku mi je spakovao u ranac jedan krompir što nam je ostao i dva litra ukrajinskog kvasa, etiketa na ćirilici.

Skajp

Marina i Andrijana neće da idu na spavanje, a četiri je sata ujutru:)

Velika plaža

Rešio sam da odem za vikend na plažu dok je još toplo vreme. Posle mogu da se pohvalim gde sam bio kad me na poslu pitaju kako sam proveo vikend. U svari to nije bio vikend nego ponedeljak, ali je bio praznik - Dan rada. Kod nas je dan rada prvi maj a ovde je izgleda 4. septembar.. Moraću da proverim na vikipediji u čemu je stvar.
Labour day je istovremeno i zvanično poslednji dan letnje sezone, što znači da posle četvrtog se valjda više ne ide na plažu i manje se posećuju parkovi i izletišta. Dimitri, moj vodič i tumač svih mogućih fenomena (bolesnog ;) ) američkog društva kaže da ljudi tada, kao po naređenju, jednostavno prestanu sa svim aktivnostima u prirodi :). Nisam baš nešto primetio, ovde je centralni park (Ada) vazda pun, ali ko zna, možda je drugačije kod njega u Edisonu (Sremčica).
Do Long Beach-a se ide vozom, i stiže se za pedeset minuta tačno. Na stanicu sam otišao oko jedanaest, bez ikakvih rekvizita, kupio sam neki ranac usput za 25 dolara, trebaće mi sigurno i kasnije. Povratne vozne karte se prodaju u paketu sa ulaznicom za plažu. Sedam dolara mora da se plati da bi ušao na plažu koja je u vlasništvu države (malo im je porez što im plaćamo ;) ). Znači sve je uhodano i ubrzo sam bio u vozu zajedno sa još milion ljudi sa suncobranima i rančevima punim hrane. Voz je neverovatno efikasan, i satnica se poštuje u minut.
Long Bič je jedno malo mesto gde su kuće i automobili kao na Dedinju, ali zato radnjice im izgledaju kao neke iz Železnika. Vrlo čudna pojava. Sve je pusto i tiho kao da je atomska bomba pala juče, nikog na ulicama samo poneki auto prođe. Kako se ne poubijaju tamo od dosade nije mi jasno, ili možda ljudi i ne žive tu možda je to samo kao neko vikend naselje...

Tamo su kuće od čokolade ...

Za razliku od Njujorka gde stalno nailaziš na nekakve ograde (npr. bodljikavom žicom se brane prostori između zgrada, gradilišta i slično - nisam još primetio mitraljeska gnezda), ovde je sve širko otvoreno i ništa osim negde žive ograde ne deli susedna dvorišta. Siguran sam ipak, da je prostor dobro pokriven raznim ultrazvučnim-infracrvenim senzorima, za svaki slučaj. A ja sam se još motao okolo sa fotoaparatom, bukvalno sam jedini bio na ulici.


Plaža je, kao što joj i ime kaže, dugačka. Kilometri i kilometri lepog belog peska, ali ne vredi, okean nema bukvalno nikakav miris. Da ne mirišu ove kreme za sunčanje ne bi uopšte imao osećaj da si negde na moru. Još je krenuo neki vetar da duva i da pravi ogromne talase. Nema ništa od plivanja, voda nije baš izgledala gostoljubivo. Najgore je što kažu da ima i jakih morskih struja tu, čak na zvaničnom sajtu postoji i uputstvo kako treba postupiti u slučaju da struja krene da te nosi. Uputsvo se svodi na to da pustiš da te struja nosi, pa kad krene da gubi snagu i da se rasplinjava onda treba polako da kreneš da plivaš nazad prema obali (može i ka afričkoj obali ako je bliža u tom trenutku ;)), jer inače nema šanse da možeš da se odupreš. I tako te prvo naplaše pa još i zabodu one crvene zastavice, čuvari plaže sa narandžastim bovama patroliraju non stop i opominju, i sad ti čik uđi u vodu ako smeš. Ali ipak morao sam da probam da ne bude da sam džabe dolazio, a i video sam neka mala deca bez problema ulaze, bacaju ih oni talasi nazad na obalu, nema veze.
Posle pet minuta sam ipak prepustio teritoriju surferima, i pokušao na suncu da se nekako oporavim od ledene vode. Bez uspeha nije dao jak vetar. Ali svejedno, sunce me je spržilo za ta dva sata vrlo efikasno, to sam shvatio tek kad sam došao kući. Bio sam kao Rodni kad ga je Del ostavio da spava u solarijumu koji je predhodno odvrnuo na najjače.
Najgore je što odmah ujutru idem na posao, moraću sad još i da objašnjavam šta mi se desilo....

Majami

Pošto mnogo rade, ljudi onda prave velike planove za vikend. Prošle nedelje je jedan kolega skoknuo do Las Vegasa. Mene Dimitri tera da idemo u Majami, ali ne za vikend nego na 7 dana. Kaže svaki put kad ode tamo posle hoće ponovo, tako da je bio već četiri puta - toliko mu se sviđa. Ali pošto bi me to koštalo oko dve hiljade ipak ne možda neki drugi put, više mi se isplati da idem 10 godina za redom u Crnu Goru na more:). Na Kubu je valjda zabranjeno da se ide, ili možeš da ideš ali te posle stave na nekakvu (crnu) listu.
Dimitri je već deset godina državljanin Amerike, a nekad kad slušam šta priča, kao da je juče došao. U glavnom se žali na sve i svašta, ništa mu se ne sviđa i non stop priča samo o tome. Nekad tako u zanosu povisi glas, pa onda kad primeti da se dere naglo stane, okrene se dva tri puta oko sebe i onda nastavi maltene šapatom. Plaši se da ga neko ne čuje, ne vole kad im kritikuješ državu, kaže. Ne kupuje američku robu, znači nikako ford ili nike, samo audi i adidas, hranu kupuje isklučivo po nekim ruskim radnjama. Jednom mu je, priča tako, hitno trebao doktor pa je pozvao telefonom. Očekivao je da će prvo da ga pitaju šta mu je, a ne da li će da plati karticom ili čekovima ;).
Prvi dan kada je došao da radi, zvao je ženu telefonom da se pohvali kako radi na sred Brodveja. Sledeći dan mu se već smučilo, psuje one turiste ne može od njih da se probije do zgrade. Kao da mu se ta muka skupljala zadnjih 10 godina, i sad je konačno mašao nekog kome može da se izjada. Naročito je voleo Aleka dok je bio tu. Kad Alek ili ja uđemo u ofis, Dimu kao sunce da je obasjalo. Ne može da sedi sa ovim Amerikancima robotima, oseća pritisak kao da mu je neko stavio sto kila na leđa, tako kaže:)). Mada vidim da se smorio i od ovog Indijca što sedi pored njega, ali ne sme mnogo na glas da se žali, to je bi već bilo po nacionalnoj osnovi. Ja mu predlažem da se vrati u Ukrajinu, ali naravno ne pada mu na pamet, verovatno bi malo teže odatle mogao da skokne do Majamija...

Ciganija

Ko kaže da u Njujorku ne mogu da se peku paprike - kad ovo nije aktiviralo alarm, neće sigurno ni pravi požar...

Samo da se jede i da se pije

Kad nisu na poslu, ljudima je ovde glavna zabava da jedu i da piju pivo. Hm, sad se više ne sećam kako je kod nas, možda nešto slično. Uglavnom, još od ranog jutra, hiljade ljudi po restoranima koji su leti otvoreni prema ulici, sede i jedu. I za doručak i za užinu, ručak, večeru, u svako doba dana hiljade vilica vredno žvaću u istom ritmu, ruke užurbano zavijaju meksičke fahitase i kesedilje, tortilje, umače se u male činijice sa sosevima cedi se kečap iz flašica.

Fajitas

Jednom je u kancelariji gde radim neko uzviknuo "besplatan sladoled na spratu ispod", neko je valjda častio nisam siguran. Prvo je dve sekunde trajao tajac, a onda stampedo. Pošto sam ubrzo ostao sam u kancelariji gde radi oko 30-40 ljudi, malo mi je bilo neprijatno pa sam odlučio da odem kobajagi da sipam vodu da pijem, samo da me ne zateknu tu kad počnu da se vraćaju sa svojim sladoledima. Posle sam i ja naučio da trčim, naročito kad je besplatna pica u pitanju, to je ušteda od čitavih 10 dolara koje bi potrošio za ručak.
Kad dođe kraj radne nedelje, u četvrtak ili petak uveče, onda ljudi vole da izađu u bar, ili prvo u neki restoran da jedu pa onda u neki bar da popiju pivo - i to je to. Uh, ponovo ne mogu da se setim da li kod nas ima nešto više ovoga. Dobro nije baš tako, evo naprimer kad tu bio Alek bili smo u nekom baru gde navodno imaju 500 vrsta piva (ja sam dobio neko sa čokoladom boga pitaj šta je). Pa posle u drugi gde služe pileća krilca mnogo ljuta, po tome je poznat (atomic wings), pa posle u neku kuglanu koja ima tri-četiri sprata.

Rosketovo omiljeno pivo

Uglavnom ima, nije da nema gde da se ode, samo ko je dovoljno radoznao i kome nije žao da potroši 70-80-90 dolara odjednom. Ja sam bio radoznao jedno dva tri puta tako, posle sam video odneo vrag šalu. Sad kad me pita Brano na kraju radnog vremena: "'Oćemo da odemo nešto da pojedemo" - a ne, znam za jadac, imam neka važna posla kući da obavim...

Market "Padina"

Juče sam napokon otišo u prodavnicu, u mom kraju su prodavnice sigurno iz sedamdesetih kao naši stari c-marketi u centru grada. Nasao sam jednu poveću (kao veliki market Padina, a malo i udara na nos - kao market Padina). Svi proizvodi čudno izgledaju, pola sata sam se premišljao i razgledao. Na kraju sam uzeo:

-2 kila brasna- na etiketi pise "odlicno za hleb"

-litar posnog mleka

-pola litre vode (čista sa planine)

-pakovanje špageta

-"pravi" grčki jogurt

-američka kisela pavlaka

-pola kile brokolija (svež je)

-2x1,8 litara Tropicana soka

-10 "organic jaja" (žumance je skoro pa belo)

Sve ukupno 35 dolara = 2.500 dinara.

I tako.., kad su tikvice(kalifornijske) 6.5 dolara za pola kile dokle je to doslo.. Kod nas su 15 dinara.

Na kasi mi je kucala pomocu programa "Quck Sell".I tako to potrpam u plastične kese i nosim kući - petsto metara dalje je Tajm Skver :)

Tek danas sam dobio kući internet - bežični inernet koji ustvari kradem od komšije, he he.

Ponedeljak

Sat je histerično počeo da zvoni(da pišti) oko pola osam, to ga je Piter namestio tako. Tek posle sam shvatio da ide jedno 25 minuta u napred, što znači da je nije bilo pola osam nego sedam sati. Ali nisam hteo da ga podešavam, bolje tako neka radi, inače ću sigurno da kasnim svaki dan. Pogotovo što na posao idem peške pa uvek mislim da mi ne treba više od pet minuta. U stvari nema šanse da bude pet minuta pošto ima da se ide osam blokova, što prema računici iskusnijih ny-pešaka, iznosi ukupno 8x1.5min=12min. Valjda neću da promašim zgradu, sećam se od juče da je bila neka crna kao beograđanka samo što je duplo šira i viša.
Auh da, mora i košulja da se pegla, možda i pantalone, smor. Pegla je nova i Piter me je zamolio da ako budem imao vremena, proučim prvo upuststvo za rukovanje. Nemam vremena. Peglu uključujem u struju i posle desetak nespretnih poteza ocenjujem da je košulja OK. Sad sam samo još jedan japi, uklopiću se u more drugih na ulici, tako sam mislio.
Ali ne, kad sam zakoračio u devetu aveniju, ništa od toga, samo neki Portorikanci u majcama na bratele utovaruju šargarepu i luk u ona njihova podzemna skladišta ispod restorana. Samo izrone iz zemlje, podigne ih lift - da, znam to, video sam u filmovima. Hm, možda je drugačije u osmoj, tamo bliže Tajms skveru, hajde da presečem četrdeset šestom ulicom. Ovde ljudi kada idu ulicom i razgovaraju preko mobilnog telefona, retko ko drži mobilni prislonjen na uvo. Ne koriste ni blutut, nego pojačaju zvučnik do daske(čuje se kao interfon), a govore u aparat direktno kao u toki-voki. Izgleda mnogo smešno, kao da svi rade za DB.
Na Tajm skveru se ponovo nisam uklopio u okolinu jer sam se našao u beskrajnom moru turista, jedva sam se probio kroz taj vašar i stigao do moje zgrade. Hol je sav u mermeru, neka voda se u slapovima spušta niz zid, a u uglu žena svira na klaviru, pravi štimung valjda, boga pitaj. U već prepun lift sam ušao poslednji i refleksno sam podigao pogled prema komandnoj tabli. Nema crvene lampice, šteta već sam bio spreman da primenim oprobanu uđi izađi metodu.

Cipele
Kancelarija je jedna velika prostorija, izdužena, može da stane jedno 80 ljudi. Kad su mi pokazali koje je moje mesto, odmah sam primetio dve stvari. U celoj prostoriji samo tri mesta nemaju (tro) duple monitore, i jedno od ta tri je baš ovo moje. Druga stvar, kad sam zavirio ispod stola, tu su bile nečije cipele. Jeziv prizor, gde li je vlasnik? Kažu mi to su od Dimitrija, mog budućeg kolege. Kupio ih je specijalno za Njujork i onda su ga odmah prvi dan nažuljale, pa je rešio da se vrati kući u starim. Vlada opšta galama jer su svuda oko mene ljudi koji rade kao podrška za neki sistem, non stop se javljaju na telefon i objašnjavaju nešto.
E da, još dve stvari vezano za cipele. Kasnije u toku dana, jedan programer levo od mene je lagano skinuo svoje cipele, i tako je sedeo jedno vreme da bi na kraju krajnje opušteno digao noge na sto, tako u čarapama. Tako nešto stvarno nisam očekivao, samo sam se setio Saletove priče o tome kako u češkoj svi skidaju cipele kad stignu na posao, i oblače kućne sandale. Druga stvar, negde od prilike u isto vreme, ulaze dva kao radnika sa drvenim kutijama ne koje može da se sedne, i priborom za čišćenje cipela. Jedan od trejdera je samo rutinski podigao nogu, i glancanje je moglo da počne. Ritual je trajao bar pola sata, ne znam u čemu je stvar ne verujem da je gazio negde po blatu, ne bi ga našao i da je hteo...

Nelly Furtado is Canadian

Pola dva je već, uzećemo taksi do 44-te ulice. Svi su isti, dugački i žute boje, a voze ih imigranti. U Njujorku bi trebalo da je lako biti taksista, jer su sve ulice jednosmerne i idu redom popreko, a avenije uzduž isto redom. Znači samo kažeš ugao ulice i avenije gde želiš da stigneš i taksista će naravno znati gde je. Verovatno bi malo teže išlo sa npr imenom hotela umesto tačne adrese. Dva ipo dolara se plaća start, a posle taksimetar otkucava po 40 centi svaku petinu milje (četiri bloka).


Nachos



Zgrada broj 411 u W 44th st. ulici je sa belom fasadom a ispred ulaza stoje uredno plastične kante za đubre.


Među kantama uvek postoji bar jedna plave boje za đubre koje se reciklira (recycle bin). Iako su sve zgrade stare (ova moja je sagrađena 1920. godine), kada se uđe unutra nema onog karakterističnog memljivog mirisa. Unutra je čisto i zidovi su okrečeni masnom bledo žutom bojom. Ne oseća se vlaga što je dobro jer je moj stan u prizemlju, na kraju uskog hodnika. Vrata sa velikim brojem 2 se vide još sa ulaza. Brava izgleda vrlo klimavo i nepouzdano, ali valjda neće niko da provaljuje unutra.
Vrata nam otvara nam moj stanodavac-landlord, izvesni Piter Meški, Kanađanin koji radi na istom spratu gde i mi. Stan je u priličnom haosu, neke prazne kartonske kutije su razbacane po podu, kao da je Piter je pokušavao da u poslednjem trenutku napravi da njegov apartman dobije status "opremljen".
Pošto mesto praktično nije još bilo useljivo, Brano je predložio da odemo nešto da jedemo ili da prošetamo dok on ne završi sve što je hteo. Izašli smo na devetu aveniju i krenuli prema Tajm Skveru. To ja tada naravno nisam znao, nisam imao pojma, samo sam video neka široka ulica, sve restorančići gusto pakovani jedan do drugoga, i malo dalje već se vide soliteri od preko pedeset spratova.


Dok ideš ulicom nemaš predstavu jer gledaš pravo, tek kad digneš glavu zaprepastiš se pored kakve zgradurine si prošao. Kako smo se približavali Tajm Skveru sve više i više ljudi na ulicama. To su uglavnom turisti iz svih krajeva sveta i Amerike, i na samom Skveru ih ima gomila u svako doba dana i noći - neumorni su. Atmosfera je pomalo vašarska, na svakom ćošku je po jedan pokretni štand sa fast fudom, peku se čak i ražnjići pa ima i dima. Sve radnje su nekako male, fotoaparati stoje otvoreni nabacani po izlozima. Kad uđeš unutra ovi što rade su kao neki šaneri, nema ničega što liči na fiskalnu kasu nego pišu ti ručno račun. Tu sam dva dana kasnije hteo da kupim jednu malu 128 fleš memoriju nešto mi je trebala. Onaj Portorikanac kaže nema, ima najmanje 256 i nudi mi maltene odma počeo da kuca tamo na nekoj mehaničkoj kasi. Jedva sam se odbranio jer oni kad pitaš za nešto a posle ne kupiš,kobajagi se razbesne. Kaže: "Šta, nećeš?? Ne valja ti!?". Naravno da mi ne valja USB memorija po ceni od 100 dolara. Odlučio sam tada da u takve radnje ne ulazim više.
Pobegli smo iz tog grotla nazad, i odlučili da pojedemo nešto u nekom Mercury baru u devetoj aveniji. Nisam imao predstavu šta bih mogao da naručim pa sam prepustio Brani da izabere. Jeli smo neke čili načose sa mlevenim mesom i mocarelom, a u drugi tanjir su nam stavili čili bufalo vingse. Još po jedno Ginis pivo i - bog da te vidi. Bar je bio potuno otvoren prema spolja, tako da smo praktično bili na ulici u sred gradske vreve. Kul, znači ovako se živi ovde - tako sam razmišljao dok sam grickao taj kukuruzni čips i pijuckao hladno pivo. Tada još nisam imao predstavu koliko to sve košta, verovatno ne bih bio tako bezbrižan da jesam. Brano je častio prvi ručak u Njujorku. Pegava i (skoro kao albino) plava konobarica nas je obilazila svakih pet minuta da proveri da li je sve u redu. Na kraju nismo pojeli ni pola, pa smo tražili da nam spakuje da nosimo. Posle sam to jeo za večeru i sutra za doručak, toliko je bilo hrane.
Vratili smo se u stan i od trenutka kad smo ušli Piter je počeo je da priča i nije zatvarao usta sve dok nije otišao oko sedam sati. Vrlo brzo sam saznao sve o njemu i njegovom poreklu (pravoslavac iz Libana) i njegovoj porodici, gde je sve studirao, zašto ljudi plaćaju samo da bi bili u Njujorku, kako je Silvester Stalone odrastao u ovom kraju, zašto se taj kraj zove Đavolja Kuhinja (Hell's Kitchen)... Dok je pričao sve vreme je užurbano čistio po kući, u jednoj ruci krpa a u drugoj čuveno sredstvo za čišćenje prozora Windex, koje je on zapravo zloupotrebljavao za čišćenje svega i svačega. Teatralno mi je pokazivao mogućnosti moćnog Windexa čiji je on, priznao je, veliki fan. Na vrhuncu euforije je uzviknuo: "I can just go crazy with Windex" - mislim baš u trenutku kada čistio zid tim čudom ili tako nešto. Nisam mogo da verujem, kao da gledam reklamu uživo.

Tajna grupa TNT
Dok je on pričao i radio ja sam uglavnom klimao glavom i pokušavao da osmotrim šta sve ima po stanu i koliko ima prostora. Dve srednje velike sobe - to se ovde zove "one bedroom apt." zato što oni broje samo spavaće sobe, u svakom slučaju i više nego dovoljno prostora za mene. Bacio sam na kratko pogled kroz prozor i zaprepastio se. Sve što se videlo je zid susedne zgrade na jedno deset metara od mog prozora. Između zgrada nema ništa samo korov, po koja daska, nešto malo šuta i možda dve plastične flaše. Ničija zemlja.
A ta zgrada preko puta, od crvene cigle, ako je ova moja sagrađena 1920. onda je ona sigurno iz 1820. ili tako nešto. Osim toga izgledala je prilično napušteno, prozori do prvog sprata zamandaljeni daskama, a malo desno je neka bodljikava žica. Garantovano tajno skrovište Broja Jedan, nema šta drugo da bude;). Hm, samo blok dalje mislim da ima i jedna cvećara, tako da se i to uklapa..

Piter kao da je primetio moj zabrinuti pogled, i odmah je počeo da priča kako tu nema šanse da može neko da uđe jer je prostor zatvoren sa svih strana, ima gvozdena resetka tamo prema ulici. Ali samo činjenica da bi uopšte mogao da postoji neko ko bi bio zainteresovan da se tuda mota nije baš delovala ohrabrujuće :)).
Vratio sam se razgledanju unutrašnjosti stana, i shvatio da su one razbacane kutije ustvari od novog TV-a, DVD plejera pegle i kauča od crne eko-kože.


Sve je to pokupovao u zadnji čas, čak je i stavio novi, mekani 2 cm debeli tepih koji ide od zida do zida, to je valjda ovde uobičajeno.
Piter je studirao matematiku i generalno je delovao vrlo inteligentno. Hteo je da pokaže kako se brine za mene i pokazivao mi je šta će sve od stvari da mi ostavi. Četiri kutije sa cerealijama da imam odmah sutra šta da doručkujem, četiri brijača da nemoram odmah da kupujem, toalet papir, aspirini, deset konzervi koka kole u frižideru, poklanja mi i jednu njegovu košulju, snimiće mi hiljadu mp3-ova da imam šta da slušam, kupio je i 5+1 zvučnike, pretpostavljao je da će možda neko dolaziti da me poseti pa mi je kupio kauč da može još neko da spava, nudi mi toblerone čokoladice.

Duša od čoveka pomislih. U stvari Piter ima neverovatnu veštinu komunikacije i može da te kupi trenutno, i to jeftino - za čokoladicu.
Osim Windexa, imao je još jednu maniju a to je nabrajanje ko je sve od poznatih ličnosti iz Kanade. I to kad se jednom slučajno dotakne te teme, nema šanse da se zaustavi tako lako. Počne bezazlenim pitanjem: "Da li si znao da je Neli Furtado iz Kanade?", a brzo se završi fanatičnim nabrajanjem, kao u transu:"Jim Carrey - Canadian, Keanu Reevs -Canadian, Celline Dion - Canadian, Alanis Morissette - Canadian, Avrile Lavigne - Canadian, Neil Young - Canadian...."
Srećom morao je da ode oko sedam sati, inače nikad ne bi stao. Ja sam samo pogasio svetla lego da spavam i zaspao skoro istog trenutka.

Meet Brano

Nedelja je jutro, danas prema planu treba da konačno odem u Njujork, i tamo se nađem sa Branom. Treba da me sačeka na železničkoj stanici Penn Station, koja se nalazi u srednjem delu Menhetna. Penn je ustvari skraćeno Pennsylvania, i nekoliko žel. stanica u Americi ima to isto ime. Brano je imao u prethodnih mesec-dva zadatak da mi nađe stan, i ja sam otprilike znao da je negde u 44. ulici, ali nisam znao tačnu adresu. A nisam uopšte znao ni kako čovek izgleda, samo sam imao njegov broj telefona.

Kajgana i kobasice
Dakle to jutro sam trebao da se odjavim iz hotela i oko deset odem na stanicu regionalnog voza R6 koji ide za Filadelfiju - istim putem kroz desetak indijanskih sela, kojim sam prethodni dan već bio prošao.
Znači biće ponovo ono "Miiquuooon" ( jedan od konduktera od prethodnog dana je izgledao kao da baš uživa u tom rastezanju samoglasnika, kao da se trudio da iskarikira što je više moguće, dok su na primer drugi samo otaljavali onako bez volje). Pre polaska sam hteo da probam čuveni doručak u Marriot Residence Inn-u o kome su mi često pričali Peđa i Gliba koji su već imali to zadovoljstvo. Preciznije, hteo sam da vidim tu čuvenu kajganu od jaja u prahu i kobasice koje se navodno služe u hotelu svako jutro bez izuzetka. Dok sam ulazio u trpezariju, onako iz daleka sam ukapirao da se radi o nekoj vrsti švedskog stola, hrana je vrlo uredno postavljena duž jednog stola, a ostatak prostor je popunjen stolovima sličnim kao u Mek-u. U delu najdaljem od stola je bio neki kao kauč i možda par fotelja odakle je mogao ko je hteo da gleda TV. Na programu su trenutno CNN vesti i dvoje starijih ljudi je tu sedelo i gledalo ćutke. Ceo taj prostor je ustvari otvoren prema holu i recepciji i osmišljen je kao neki prelaz iz kuhinje preko trpezarije pa u dnevnu sobu sa tv-om. Kad sam prišao stolu sa hranom video sam da ima cerealije i mleko, neki krompir pečeni i sveže voće u komadima (dinja, lubenica, i ananas). Između su stajale dve tajanstvene zatvorene srebrnaste termo-posude Hm, šta bi to moglo da bude, da nije možda kajgana i na primer .... kobasice?:) Mislim nisu bila loša ta jaja, pojeo sam sve što sam uzeo. Ali, kobasice, to stvarno nisam mogao, imaju neki nenormalan ukus. Pojeo sam pola jedne, ostalo sam ostavio. Za ananas sam se posle vraćao mislim još dva puta, bio je pravo osveženje posle kobasica. Deo sa ispijanjem kafe u "dnevnoj sobi" sam preskočio ovaj put i popeo se odmah u moju sobu br. 412, voz za Filadelfiju prolazi kroz Konšohoken za pola sata. Na recepciji čekam par minuta dok žena koja radi ne završi razgovor telefonom. Inače na telefon se uvek javlja mehanički sa: "Thank you for calling the Residence Inn hotel, how can I help you", ili nešto slično. Kad je završila razgovor, nije prošlo ni 5 sekundi a ponovo je neko pozvao, i ona ponovo kreće sa "Thank you fo..oh yeah sure, ok bye" - ista osoba od malopre verovatno.
Stanica je oko 300 metara od hotela i ubrzo sam se tamo našao sa mojom velikom crnom torbom i parčetom papira na kojem su instrukcije od Reda o tome koji voz treba da uhvatim kad stignem u Fili i gde da se nađem sa Branom kad stignem u Njujork. Čovek mi je sve lepo napisao: "Sićićeš na 30th st. Station stanici u Filadelfiji u 10:38am i tu hvataš Amtrack voz koji polazi u 11:18 i ide do Penn Station, New York, karta će biti oko 50 dolara. Nađi Brana u holu stanice Penn Station, ispod elektronske table sa redom vožnje".
Kartu sam platio 3,75 dolara i posle pola sata sam stigao do stanice 30th Street Station, to je dve stanice posle Market East Station na kojoj sam prethodni dan imao zadovoljstvo da ručam na pijaci. Zaboravio sam da kažem da se ta "pijaca" zove Reading Terminal Market.
30th Street Station je glavna železnička stanica u Filadelfiji. Kada se uđe unutra to je kao jedan ogroomni hol, sa jedno desetak perona koji se nalaze ispod zemlje, i dva policajca u koji stoje tačno u sredini. Čitam na tabli upozorenje da se prtljag ne ostavlja sam jer će biti odmah konfiskovan i odnešen. Naravno te mere je vrlo teško sprovesti u praksi jer tu ima na stotine ljudi, ko će tu da primeti nešto sumnjivo nema šanse. Nema veze ja ipak malo čvršće šakom stegnem ručku moje torbe, i pravac peron deset, tu stanem na kraj dugačkog reda. Voz stiže u 11:20 i vrlo brzo smo se svi ukrcali. Kartu sam inače platio 64 dolara. Ljubazna šalteruša me je čak pitala da li treba pomoć oko prtljaga, oni imaju neku (valjda) besplanu službu. Kad sam odbio pomoć posle mi se izvinjavala, nije htela da ispadne da sam ja nesposoban da sam nosim svoju torbu.
Voz je super ima klimu, sedišta su tapacirana i ima puno mesta. Voz koliko se sećam nije stajao mnogo možda dva puta, a prosečna brzina je oko 100 na sat sigurno jer kad gledaš automobile koji uporedo idu autoputem, svi zaostaju za nama. Predele koji se vide kroz prozor neću da opisujem, jer sam ranije napomenuo šta može da se vidi otprilike. Možda ako nisam napomenuo, vrlo su karakterisčna napuštena (neka od njih vrlo vrlo stara) fabrička postrojenja kojih ima na desetine i uglavnom su iz sredine 20. veka. Nešto slično kao ona napuštena zgrada na sajmu pored BIGZ-a.

Njujork
Po redu vožnje stižem na Penn Station u 12:45 i penjem se gore u glavni hol. Tu se sve sija i gomila ljudi se vrzma okolo. Puno njih sedi ili leži na podu. Vadim ponovo papirče da se podsetim: "Meet Brano under the electronic schedule...". Osvrćem se oko sebe levo desno, ništa, dignem glavu gore - aha pa ja sam već tu :)
Super za sada je sve po planu sad još samo da se Brano pojavi. Ali kako sad da ga prepoznam? Nezgodno je što je ova tabla sa rasporedom izgleda omiljeno mesto za zakazivanje sureta, kao kod Konja na trgu recimo. Ništa hajde da sačekam pa da vidimo šta će da se desi. Malo sam osmatrao teren, ljudi koji tu stoje uglavnom imaju velike torbe, dakle to ne bi mogao da bude Brano. I tako čekaj, čekaj prođe bogami jedno pola sata i ništa. Odlučio sam da izvadim mobilni koji sam čuvao kao zadnje sredstvo. Okrećem broj ali ništa, nedostupan je. Hmm.. dobro, bez panike, imam još jednog keca u rukavu, za slučaj krajnje nužde - zvaću (tata) Reda. On se odmah javlja i ja mu objašnjavam gde sam i da nema nikoga, on se prvo misli, sumnja, pita da li sam siguran da je to Njujork, da nisam promašio stanicu. To je kao kad se žališ nekome da ti ne radi kompjuter a on te prvo pita da li si ga uključio u struju. Kad se uverio da sam tamo gde treba, rekao mi je da gledam ko nosi crnu bejzbol kapu jer će brano navodno imati takvu na glavi. Kad sam se osvrno oko sebe izbrojao sam ukupno petoricu sa crnim bejzbol kapama ali ni jedan nije izgledao kao neko ko čeka baš mene.
Ipak Brana sam uspeo da dobijem telefonom posle jedno 15 minuta i konačno smo se sreli. Kad smo izašli na površinu zapljusnula me ogromna vrućina i gradska vreva. Tog trenutka sam se setio reči mog poznanika Škota iz aviona za Filadelfiju. Za vreme leta mi je u jednom trenutku rekao: "You know, everything is big in New York", i upravo je tako izgledalo - sve je veliko u Njujorku.

Conshohocken

Conshohocken je neko malo mesto pored Filadelfije, iliti selo kako voli da kaže Peđa Starčević, verovatno zato što je tamo proveo cela tri meseca pa se smorio. Po meni definitivno nije selo, nisam video da se neko bavi poljoprivredom, a koliko sam uspeo da vidim tu su većinom neke poslovne zgrade - jedna od njih je i FNX-ova.

Sendvič
Dakle to veče u petak 28 jula, oko pola deset po lokalnom vremenu i posle otprilike 16 sati putovanja, napokon sam se našao hotelskoj sobi Residence Inn hotela u Konšiju.
Neki čudan miris je počeo da mi ulazi u nos od trenutka kad sam ušao u hol hotela. Kasnije se ispostavilo da identičan miris za osvežavanje prostorija koriste bukvalno sve radnje u Filadelfiji.
Drugi jak utisak je vazduh koji je toliko vlažan da se jedva diše, čak mogu i da ti se zamagle naočare kad izadješ napolje. Treći utisak, na granici šoka je prvi sendvič koji sam pojeo. Nemanja mi je uz put do hotela bio kupio sendvič i par stvari da mi se nađe tokom noći jer ću sigurno da se budim bar 10 puta itražim da jedem. Iako je to zvanično samo običan sendvič sa govedinom, taj ukus, to nikad nisam doživeo do tada, kao neka plasticna kesa sa puno bibera ili tako nesto. Samo sam pomislio: "u jeee, Amerika". Verovatno sad da probam to, ne bi nista čudno primetio.

Tzv. Džet Leg
Noću sam se budio četiri-pet puta, telefonirao kući, jeo bonžite što su mi ostale još iz Beograda. Na kraju nisam znao više šta ću pa sam malo isprobavao šta sve ima u sobi - palio gasio svetlo, zavirivao u ormariće, puštao malo vruću vodu pa onda posle malo hladnu, našao gde stoji pegla... Onda ima neka kablovska televizija pa sam pritiskao nasumice dugmiće na daljinskom. Tu sam slučajno aktivirao određene "sadržaje" koji se plaćaju - brzo gasim ali kasno. Odrali me sa ekstra 20 dolara kad sam se odjavljivao-valjda neću dobijem otkaz.

Sto dolara
Ujutru u 10 me po dogovoru čeka Red, pomoćiće mi da otvorim račun u banci i popunim neke formulare. (Kasnije me Brano stalno zezao kako mi je Red ustvari tata jer se brine o meni) . Sa njim je bila i njegova mala ćerkica od 12 godina, pa smo svi zajedno ušli u auto - prvo mi deca pa onda tata Red.
Volvo ide bez greške za minut smo stigli do banke i sve brzo završili. U stvari bilo je malo problema kao na primer žena što radi nije mogla da nađe Srbiju u kombo-boksu, jednostavno nema je na spisku od sto i neznam koliko država. 100 dolara smo uplatili kao depozit, a novčanicu smo prvo dali maloj ćerkici da pogleda jer se retko viđa uživo. Tu ja njoj pokažem naše dinare i ona se oduševljava kako su šareni a ima ih, nezamislivo, i u različitim veličinama. Pita za svaku ko je lik na slici, ja naravno nemam pojma, moram da improvizujem i čitam ona sitna slovca. Volela bi da su i dolari šareni i da su na njima razni likovi a ne samo predsednici. Oduševljenje bi verovatno splaslo da sam predložio menjažu npr. sto za sto.
Idemo posle do nekog velikog tržnog centra, Red želi da mi pomogne da nađemo dopunu za mobilni telefon što mi je Roske dao. Ćerkica me unutra zapitkuje da li sam video neki super kul frižider sa ugrađenim televizorom. Odgovam glupim pitanjem: "Jel televizor unutra ili se vidi i spolja". Sve vreme drži kesu sa nekim gumenim bonbonama i sladi se njima. Na žalost ništa od dopune, moraću da proverim u Filadelfiji.

Hey bro'
Do Filija se putuje vozom/metroom jedno pola sata.Voz spolja ne izgleda spektakularno ali unutra je sve taman kako treba, ima i klima, i ponovo onaj isti miris iz hotela, još se nisam adaptirao. Kondukter pre svake stanice glasno najavljuje gde stajemo: "Mikvooon, Mikvoon vil bi nekst", pa onda pauza pa ponovo, "Aaajvi Ridž, Ajvi Riiidž", pa malo dalje opet "Manajaaank" i tako stotinu nekih mesta sa indijanskim imenima. Dok se putuje najbolje je ne gledati kroz prozor, krajolik je prilično ne-reprezentativan, uglavnom čini mi se neki krš i gomile šuta. Malo je bolje kad se ide iz Filadelfije ka Njujorku, tu ide mešano - malo krš malo ultra-sređeno.
Silazim na Market Ist Sejšn stanici, to je sam centar grada. Kako sam se popeo gore na ulicu iznenada udar na sva čula odjednom. Onaj isti miris iz hotela samo deset puta jači i pomešan sa mirisom prženih (negde i zagorelih) čiken vings-ova i vrelih guma gradskih autobusa, gomila ljudi na ulici. Sve to na 100 stepeni, ovih njihovih. Malo me je to ošamutilo, a u jednom trenutku sam imao osećaj da ću da povratim. Osim toga kao da su sve devojke nosile na sebi jedan isti parfem (kao one stjuardese), i taj miris me je zapljuskivalo na svaka 3 koraka. Hm, to je to - više neću da pominjem mirise:).
I gde ću sad, na koju stranu da krenem, ajde tamo gde su soliteri da vidim te velike zgrade. Osamdeset posto ljudi na ulici su crnci, to je moj subjektivni utisak. Imao sam osećaj da svi primećuju da sam stranac, drugačije sam obučen to je odmah uočljivo. Pre svega zbog ove torbice što nosim oko pojasa gde držim dokumenta i ostalo (funny bag, tako oni kažu). Samo sam čekao da me neko povuče za rukav i traži pare. Ali ništa od toga, ako ne računamo dva mini incidenta.
Prvo neki crnac gluvari ispred radnje sa patikama i gleda ko prolazi. Samo sam čuo iza leđa kad sam već prošao: "Hey bro'". "Brate, izvini žurim", to sam naravno reko u sebi i produžio dalje. Drugo je kad mi je neki lik na stanici tražio da mu dam šta mislite šta - pare. Nema kaže sve je potrošio u gradu, ostao bez dinara, i sad ako bi ja mogo da mu dam neke pare. Bio je krajnje kulturan (mislim nije pretio da će da me ubije ili slično), tako da sam mu lako objasnio da teško mogu da mu pomognem - samo sam slegnuo ramenima.
Lljudi su većinom kulturni i ljubazni, i ja sam brzo naučio da govorim stalno "How are you". U centru grada sam naišao na prelepu fontanu sa desetak metara visokim vodoskokom, tu se po neko i brčkao u vodi vrućina je stvarno na ivici izdržljivosti.Malo malo pa prodje džip ili limuzina sa po desetak crnaca unutra, kao u filmovima. Neki idu sa otvorenim prozorima i glasnom muzikom, repuju nešto deru se, gestikuliraju rukama kroz prozor dok pevaju. Neki reperi su u fazonu da nose papuče za bazen/plažu i bele čarape, sve to u najužem centru.

Pijaca
Ogladneo sam od te silne šetnje, ali nikako da se odlučim gde da jedem. Mislim restorani i onako izgledaju nekako čudno, a neznam ni šta da naručim ni koliku cenu da očekujem. Da ja lepo nađem Mek pa da jedem ko kod kuće, to je bio plan. Jedva nađoh jedan ali je bio potpuno prazan. Samo sam produžio dalje.
Na kraju sam odustao, rešio da se vratim na stanicu pa nazad u hotel. Kad tamo otkriće - ogromna kao neka tržnica u zatvorenom prostoru. Najpribližnije našoj pijaci prodaje se sve moguće što postoji. Sve je nešto kao "home made" ovo te "home grown" ono te "organic" pa "pure" sve zdrava hrana čoveče, tako ispade. Imaju čak i akciju kupujmo domaće(prirodne breskve iz Džersija su naravno mnogo bolje i jeftinije od tamo nekih plastičnih iz Kalifornije). Uglavnom jede se i kupuje sto na sat. U gradu je bio izgleda neki "samit debeljuškastih crnkinja obučenih u belo", na stotine žena po celom gradu, svaka ima oko vrata karticu "Non voter delegate". Na pijaci ista slika, njih tridesetak je stalo u red ispred jednog štanda, hoce da jedu sladoled.
Konačno sam rešio da tu pojedem nešto. Odlučio sam se za jedan tzv "toplo - hladni bife" onako prilično niskog profila, sam biraš i stavljaš u tanjir kuvana jela pa ti sve posle izmere đuture i onda to jedeš.
Prvi ručak na američkom tlu, u prijatnom društvu dvoje živahnih dekica i jedne bakice, sve amerikanci afričkog porekla.

Stjuardese

JAT-ove stjuardese
su kao one zene iz bistroa 'Usce'. U stvari to nisam odmah primetio nego tek kasnije kad sam video kako je u AF avionu. U istom sam jeo neverovatno dobar rucak - cini mi se najbolji u zivotu, ali verovatno sam samo bio mnogo gladan.
Avion za Pariz je bio poluprazan, uglavnom neki gastarbajteri cini mi se bosanci, puno nekih baba a mislim da je jedna unela unutra sargije zamotane u neki papir. Uglavnom tako smo putovali jedno dva ipo sata, uz kiselu vodu i kikiriki ili cime se vec ko sluzio.

Aerodrom u Parizu
Posle sletanja smo morali da cekamo jos citavih 40 minuta ne bi li se neko setio da nam prikaci gejt pa da mozemo da se iskrcamo. Cim sam zakoracio u hol Sarl De Gol aerodroma odmah sam pomislio: "Ja nema sanse da nadjem gde treba da presednem". Ocekivao sam bar nekog sluzbenika, ali nista. Niko ziv nema ni da te doceka, ni da pomogne ni da te uputi ... :) I tako rasterecen, posto sam se prethodno vec pomirio sa sudbinom, krenem odlucno, slucajnim izborom - ajde na primer ..... desno.
Naravno posle dva minuta sam vec bio u autobusu koji kruzi od terminala do terminala, znaci nema sanse da promasis pa da si i najveca budala.
Po aerodromu sam se motao jos sat vremena, toliko mi je ostalo do leta za Filadelfiju. Vidim ljudi kupuju razne dzidza-bidze po tim radnjicama, ali meni to nije trebalo. Ja sam hteo samo da zamenim negde 100 evra za dolare jer nisam stigao pre nego sto sam krenuo. Nasao sam salter Ameriken Ekspres-a, i tu su mi uzeli 5 posto za proviziju. Pomislih tad odrase me, ali da sam znao da ce posle nedelju dana u Njujorku da me oderu sa 10 posto, zamenio bih odmah jos sto:)

Pariz - Filadelfija
To je bio avion tipa Airbus 330, duplo veci od JAT-ovog cini mi se. Mi "regularni" putnici smo se brzo ukrcali a ovi "drugi", potencijalni bombasi samoubice, su ipak morali da prodju malo rigorozniju proceduru. Cim sam se smestio na svoje J21 mesto, odmah se pojavi neki student: "Ja i moj drug sada zajedno putujemo, studiracemo na istom koledzu, a takodje smo iz istog mesta a i zajedno smo isli u istu osnovnu skolu, pa, ovaj, ako nije problem da zamenimo mesta kako bi ja i on sedeli jedan do drugoga"(citat je bez karikiranja). No problem, rekoh, i predjoh sa J21 na J43.
Na K43 je sedeo neki lik iz Skotske koji je ziveo je 3 godine u Novom Sadu, u najlepsem secanju su mu ostali Pale i Igman gde je ucio da skija, a za Marka Milosevica kaze "mali gangster" (to izgovara na srpskom). Za njega let nema nikakvu draz jer putuje preko Atlantika svake trece nedelje. Uglavnom ga je samo zanimalo kad ce da pocnu da sluze rucak, jer prema njegovoj satnici vec kasne. "Com'on serve the fu**ing food' i 'For f**k sake' je sve sto je izgovarao u tim trenucima. Posle je jeo kao sumanut, mehanickim pokretima je mazao i grebao dno onih plasticnih posudica, zastrasujuc prizor.
Za rucak su sluzili stvarno ukusne stvari:

• Chicken Fricassee sa crnim maslinama
• Posirano jaje sa povrcem (hladno)
• Zdenka sir ali ne obcan nego neki francuski budjavi (budjavo=dobro)
• Kiflica, putercic
• Kolacic sa kajsijom
• Jogurtic

Stjuardese su elegantne i sve imaju na sebi isti parfem (po sluzbenoj duznosti verovatno) . Kad me pitaju sta cu da pijem ja im samo kažem Žu d'oranž.

Oluja nad Filadelfijom
Prvo da ne zaboravim, ne preporucujem da se avionom putuje u bermudama i kratkoj majci, jer treba izdrzati 8 sati leta na 16-17 stepeni kolko je bilo u avionu. S tim da ja nisam putovao 8 sati nego 8 + 4. Taman kad smo se priblizili FIladelfiji sa severa, negde iznad Long Ajlanda (tu sam probao da uocim Njujork kroz prozor, ali ne vredi ovaj Skot je vec nabio glavu, ko da nije 20puta vec prolazio tuda) pilot pravi zaokret za 180 stepeni. Zbog oluje nad Filadelfijom ne mozemo da sletimo. Onda je pokusao jos jednom u sledecem naletu. Pa onda jos jednom, pa jos jedom pa jos jednom - vec sam poceo da razmisljam kako su se osecali putnici aviona koji se zakucao u zgradu WTC-a. Cak i iskusni Skot je poceo da se vrpolji u sedistu ("This is getting ridiculous"). Na kraju je pilot odustao i sleteli smo u Boston gde smo cekali da se vreme rascisti, pa onda posle ponovo za Filadelfiju i to u sirokom luku preko kopna ne bi li zaobisli tu oluju.
U Filadelfiju sam stigao oko 9 uvece. Kroz imigracionu kontrolu sam prosao bez ikakvih problema, samo su mi lupili pecate, skoro bez ikakvih pitanja.
Nemanja i Beki, koji su me skoro 4 sata cekali na aerodromu su me provozali kroz grad i na kraju odvezli do hotela u Conshohocken-u (to je po udaljenosti od centra grada nesto slicno kao Sremcica, ali tu svaka slicnost i prestaje:).